Упозорење генерала Макарова

Два су сата ујутро у Москви. Председник Владимир Путин мирно спава негде у Подмосковљу. Но, изненада његови саветници морају да га пробуде јер су руски извиђачки сателити сигнализирали лансирање једне америчке ракете из базе у Румунији. Руски систем стратешког нуклеарног одговора, тзв. Мртва рука Генералштаба, у специјалној команди стратешких нуклеарних снага, у комплексу на дубини од 300 метара испод земље североисточно од Москве, већ је у стању аутоматске узбуне највишег приоритета. Електронска и контролна мрежа „Казбек“ добила је информације од оператора на радару и сензорском систему са специјалног терминала „Крокуса“, све је прослеђено систему „Кавказ“ који обједињује радио-мрежу, релеје и извиђачке сателите и чини језгро руске стратешке команде и контроле.

Дежурни руски генерал у тренутку закључује да је циљ лансирања само једне америчке ракете из базе у Румунији, заправо, покушај да се само једном нуклеарном експлозијом на одређеној висини створи такав електромагнетни ефекат који би избацио из употребе целокупан руски командни и комуникациони систем, као неопходна увертира за масован амерички стратешки нуклеарни удар по циљевима у Русији.

Председник Путин има само неколико минута за размишљање и одлуку: да ли је америчка ракета испаљена из Румуније заиста носач електромагнетног удара који би обезглавио руску команду за атомски рат, да ли је реч о техничкој грешци на руским сателитима и сензорима у свемиру, радарима на копну, можда је то случајно лансирање, да ли је из Вашингтона дошло неко обавештење о тој ракети, могућа најава њеног испаљивања, да се то обавештење није негде загубило, какво је стање америчко-руских односа у последњих неколико дана...

Руски нуклеарни одговор, или удар, мора бити потврђен са три места: председник Путин, министар одбране Сердјуков и начелник Генералштаба генерал Макаров. Сва тројица имају црне кофере с уређајима за одобрење употребе нуклеарних снага. Како у неколико минута координисати ставове тројице најодговорнијих људи Русије за случај атомског рата? Јер, у случају да је америчка ракета испаљена с територије САД имају од 25 до 30 минута времена, ако је лансирана са атомске подморнице у Пацифику од 12 до 18 минута, зависно од локације подморнице, али ако ракета полеће из Румуније времена за размишљање о чему је реч скоро да и нема.

Чему ова прича? Прошле је године начелник Генералштаба Руских оружаних снага, генерал армије Николај Макаров, упозорио Запад да је ширење НАТО-а на Исток директно угрожавање безбедности Русије. Додао је и да свет полако клизи ка нуклеарном рату. Пре неколико дана генерал Макаров је, судећи према ономе што су јавиле агенције, најавио могућност руског превентивног удара на амерички ракетни штит у Европи. Нисам сигуран да су агенције баш тачно разумеле шта је генерал Макаров рекао, односно на шта је мислио, јер буквално тумачење његових речи значило би да би Руси могли, без икаквог повода, први да нападну америчке базе у Пољској и у Румунији, где ће бити распоређени пројектили из америчког система антиракетне одбране. Такав руски потез ипак је далеко од реалности, али да ће америчке ракете у Румунији и Пољској повећати несигурност у Русији, то је сасвим сигурно. А у атмосфери несигурности, у моменту неке политичке кризе између Москве и Вашингтона, лако може да се изгуби разлика између рата на папиру и рата у стварности. То је, заправо, бит контекста најновије изјаве генерала Макарова: ви нама стављате у близини наших граница ракете којима можете да обезглавите наш систем команде и контроле стратешких нуклеарних снага, па тиме одмах и целокупан руски офанзивни стратешки нуклеарни арсенал у року од пет до седам минута. Нама, ако проценимо да ствари могу да крену тим путем, не остаје ништа друго него да вам те ракете у првом удару уништимо.

Москва већ дуже упозорава Вашингтон да ће на сваки начин одговорити на амерички план размештања ракетног „штита“ у Пољској и Румунији. Русија је предлагала заједнички пројекат таквог „штита“, нудила је за тај „штит“ своје радарске станице и целокупну инфраструктуру, затим је предлагала да на објектима „штита“ повремено бораве и руски посматрачи, да би на крају тражила од САД писмене гаранције да тај антиракетни „штит“ није уперен против Русије. Сви руски предлози елегантно су одбијени с објашњењем да Руси треба да верују да се „штит“ прави ради одбране од иранских ракета. Руси су љубазно замољени да верују на реч. После свега што се у Европи и у свету десило од 1991. до данас?