Избори усред насиља

Сиријци су у понедељак гласали на првим вишепартијским изборима у покушају режима да покаже да су после 14 месеци општег насиља „ствари под контролом”, док их опозиција одбацује по принципу „сувише мало, сувише касно” захтевајући одлазак са власти председника Башара ел Асада.

Избори за 250 посланика парламента требало је да се одрже прошле године, али су морали да буду отказани јер је земљу захватио први талас „арапског пролећа”.

Да ли је Башар тиме онемогућен да крене у дуго обећаване реформе од којих је неке, попут укидања монопола владајуће Баас партије, спровео под притиском усред трагичних нереда који су до сада однели 9.000 живота?

Или је председник све време тактички одуговлачио па избори пре могу да се тумаче као мали политички уступак а не као израз озбиљне воље за реформе?

Побуњеници из разједињене опозиције, који су бојкотовали изборе или у местима која држе под контролом истицали своје кандидате, све време оптужују режим да бруталном силом гуши протесте чији је првобитни захтев био више политичких слобода. У међувремену, опозиција је почела да се ослања на сопствену војну силу не верујући у дипломатске напоре емисара Светске организације.

Власт, позивајући се на податак да је у сукобима страдало најмање 2.500 војника и припадника снага реда, узвраћа да нереде изазивају „терористи” по налогу из иностранства.

Ситуација на терену није се променила упркос чињеници да је Асад саопштио да прихвата мировни план емисара УН Кофија Анана: избори су обележени новим погибијама широм земље.

Сиријска улица, и она за режим и она против њега, бесна је на међународну заједницу.

Први тврде да би Сиријци сами успели да реше проблеме да нема спољне интервенције, наоружавања побуњеника и ширења секташке мржње између владајуће шиитске мањине Алавита и сунитске већине. Посебно се помињу Саудијска Арабија, Катар и Турска.

Други се жале да је свет недовољно одлучан у подршци промена, да ћутећи прати обрачун режима са мирним демонстрантима. Не полажу велике наде ни у посматраче УН, чији број са 30 треба да се удесетостручи. Кажу да 300 посматрача не може да спречи насиље по најмање 700 центара отпора режиму. На Косову их је било 14.000 – на четири пута мањој територији.

Асад, који је током месеци насиља неколико пута саопштавао да је криза завршена, очито поново покушава да ситуацију прикаже као нормалну. Он каже да су избори почетак процеса демократизације, али да је пун замах реформи немогућ у условима оружаног сукоба.

Имајући у виду председникова неиспуњена обећања и тако лако исказану спремност да примени силу, политички ривали му не верују. Посебно не у време док се наставља обрачун по градовима, центрима отпора режиму као што су Хомс, Хама, Дера или Идлиб.

Док се пребројавају гласови још једног трагичног поглавља сиријске саге, шеф Међународног комитета Црвеног крста упозорава да су сукоби толико интензивни да би могли да се назову „локалним грађанским ратовима”.