Европске изборне лекције Америци

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – Пораз Николе Саркозија у Француској, грчко „не” водећим партијама, одбацивање конзервативно-либералне коалиције на британским локалним изборима, па и регионални губитак партије Ангеле Меркел, овде су добили изузетан публицитет, пре свега зато што су све ове промене битне и за домаћу политику.

Исход европских избора овде је протумачен и као „побуна против фискалне строгости” коју је наметнуо двојац „Меркози”, тандем немачке канцеларке и досадашњег француског председника. С обзиром на истоветне дилеме и јасне политичке и идеолошке поделе у Америци истим поводом, то иде у прилог председнику Бараку Обами, који је добио јак адут у сучељавању са својим конзервативним противницима из републиканске партије – аргумент да економски раст не може да се обезбеди искључиво смањивањем буџетских трошкова, или „смањивањем владе”, како за исту ствар гласи овдашња формулација.

Друга, за америчког председника мање повољна, порука гласи – да данас није лако задржати власт, односно освојити други мандат. У том погледу пример „Сарко Американца”, како је код своје куће ословљаван Саркози, за Обаму је посебно лош знак. Он је наиме први који није успео да стекне други мандат у Француској, после три деценије. У Америци се то није догодило од 1992.

Што се тиче утицаја недељних изборних резултата на саму Европу, овде се нуди неколико оцена. Прва је да је завршена ера у којој је Берлин у европским пословима могао да рачуна на аутоматску подршку Париза.

Друга је да стратегија „стезања каиша” није донела резултате: показало се да су у праву били овдашњи либерални економисти, међу којима је највише цитиран нобеловац Пол Кругман (између осталог и зато што своје погледе два пута недељно износи у колумнама које објављује „Њујорк тајмс”) – да строга буџетска штедња у депресираној економији ситуацију само погоршава.

За Кругмана су иначе недељни избори били референдум о досадашњој економској стратегији ЕУ, који је јасно показао да су Европљани против ње.

Трећи закључак америчких аналитичара у ствари је дилема колико ће кампања против стезања каиша моћи да се претвори у алтернативну стратегију која истовремено задовољава инвеститоре (у државне обвезнице којима се финансирају дефицити, односно државе се задужују) и економије врате на колосек раста.

За сваку промену, сматра се овде, биће неопходна подршка једине велике ЕУ економије која је здрава – Немачке. У својој првој поруци Ангела Меркел је међутим изјавила да фискални пакт који је прошлог децембра постигла са Саркозијем није подложан ревизији.

У Америци (а посебно у Обамином изборном штабу) страхује се да ће протећи доста времена док се консолидују нове власти у неколико земаља ЕУ и док се не формира евентуално нека нова економска политика. То значи да ће Европа остати у постојећем стању економске стагнације још неко време, што, због чињенице да су две економије нека врста спојених судова, утиче и на економске прилике у Америци.

Из европске перспективе, САД стоје сјајно: раст између два и три одсто и стопа незапослености од осам одсто, нешто су што се у Европи само пожелети може. Овде се међутим то сматра неуспехом Обамине политике.

Због тога ће догађаји у Европи бити од утицаја на америчку дебату, поготово што републиканац Мит Ромни, Обамин изазивач на председнички изборима који се одржавају тек у новембру, заступа управо оно што је са друге стране Атлантика управо одбачено: кресања буџета и дефицита без обзира на тренутну економску ситуацију.

Обама је на супротним позицијама: у својој управо (у прошлу среду) званично започетој кампањи за реизбор, говорио је о фер друштву, смањивању економских неједнакости, већем опорезивању богаташа… Тиме јача фронт оних који још од његовог усељења у Белу кућу тврде да он у ствари жели да „европеизује” Америку, да од ње направи „државу благостања” по угледу на европске моделе.

Обама је иначе промптно честитао Франсоа Оланду на победи и позвао га да га посети Белу кућу, на путу за Чикаго, где се овог месеца одржава самит НАТО-а.