Evropske izborne lekcije Americi

Od našeg stalnog dopisnika

Vašington – Poraz Nikole Sarkozija u Francuskoj, grčko „ne” vodećim partijama, odbacivanje konzervativno-liberalne koalicije na britanskim lokalnim izborima, pa i regionalni gubitak partije Angele Merkel, ovde su dobili izuzetan publicitet, pre svega zato što su sve ove promene bitne i za domaću politiku.

Ishod evropskih izbora ovde je protumačen i kao „pobuna protiv fiskalne strogosti” koju je nametnuo dvojac „Merkozi”, tandem nemačke kancelarke i dosadašnjeg francuskog predsednika. S obzirom na istovetne dileme i jasne političke i ideološke podele u Americi istim povodom, to ide u prilog predsedniku Baraku Obami, koji je dobio jak adut u sučeljavanju sa svojim konzervativnim protivnicima iz republikanske partije – argument da ekonomski rast ne može da se obezbedi isključivo smanjivanjem budžetskih troškova, ili „smanjivanjem vlade”, kako za istu stvar glasi ovdašnja formulacija.

Druga, za američkog predsednika manje povoljna, poruka glasi – da danas nije lako zadržati vlast, odnosno osvojiti drugi mandat. U tom pogledu primer „Sarko Amerikanca”, kako je kod svoje kuće oslovljavan Sarkozi, za Obamu je posebno loš znak. On je naime prvi koji nije uspeo da stekne drugi mandat u Francuskoj, posle tri decenije. U Americi se to nije dogodilo od 1992.

Što se tiče uticaja nedeljnih izbornih rezultata na samu Evropu, ovde se nudi nekoliko ocena. Prva je da je završena era u kojoj je Berlin u evropskim poslovima mogao da računa na automatsku podršku Pariza.

Druga je da strategija „stezanja kaiša” nije donela rezultate: pokazalo se da su u pravu bili ovdašnji liberalni ekonomisti, među kojima je najviše citiran nobelovac Pol Krugman (između ostalog i zato što svoje poglede dva puta nedeljno iznosi u kolumnama koje objavljuje „Njujork tajms”) – da stroga budžetska štednja u depresiranoj ekonomiji situaciju samo pogoršava.

Za Krugmana su inače nedeljni izbori bili referendum o dosadašnjoj ekonomskoj strategiji EU, koji je jasno pokazao da su Evropljani protiv nje.

Treći zaključak američkih analitičara u stvari je dilema koliko će kampanja protiv stezanja kaiša moći da se pretvori u alternativnu strategiju koja istovremeno zadovoljava investitore (u državne obveznice kojima se finansiraju deficiti, odnosno države se zadužuju) i ekonomije vrate na kolosek rasta.

Za svaku promenu, smatra se ovde, biće neophodna podrška jedine velike EU ekonomije koja je zdrava – Nemačke. U svojoj prvoj poruci Angela Merkel je međutim izjavila da fiskalni pakt koji je prošlog decembra postigla sa Sarkozijem nije podložan reviziji.

U Americi (a posebno u Obaminom izbornom štabu) strahuje se da će proteći dosta vremena dok se konsoliduju nove vlasti u nekoliko zemalja EU i dok se ne formira eventualno neka nova ekonomska politika. To znači da će Evropa ostati u postojećem stanju ekonomske stagnacije još neko vreme, što, zbog činjenice da su dve ekonomije neka vrsta spojenih sudova, utiče i na ekonomske prilike u Americi.

Iz evropske perspektive, SAD stoje sjajno: rast između dva i tri odsto i stopa nezaposlenosti od osam odsto, nešto su što se u Evropi samo poželeti može. Ovde se međutim to smatra neuspehom Obamine politike.

Zbog toga će događaji u Evropi biti od uticaja na američku debatu, pogotovo što republikanac Mit Romni, Obamin izazivač na predsednički izborima koji se održavaju tek u novembru, zastupa upravo ono što je sa druge strane Atlantika upravo odbačeno: kresanja budžeta i deficita bez obzira na trenutnu ekonomsku situaciju.

Obama je na suprotnim pozicijama: u svojoj upravo (u prošlu sredu) zvanično započetoj kampanji za reizbor, govorio je o fer društvu, smanjivanju ekonomskih nejednakosti, većem oporezivanju bogataša… Time jača front onih koji još od njegovog useljenja u Belu kuću tvrde da on u stvari želi da „evropeizuje” Ameriku, da od nje napravi „državu blagostanja” po ugledu na evropske modele.

Obama je inače promptno čestitao Fransoa Olandu na pobedi i pozvao ga da ga poseti Belu kuću, na putu za Čikago, gde se ovog meseca održava samit NATO-a.