Исход избора

Лепо је бити власт у Србији. Корисно је бити демократа само по имену. После низа државних, економских и социјалних неуспеха, изневерених обећања, разноврсних махинација и, што је бар по мом суду још горе, злоупотребе власти у изборној кампањи и доследног неморалног изневеравања демократских начела, владајућа коалиција је тријумфовала на овим изборима. Иако је ДС данас знатно слабији, мада се УРС клати на ивици цензуса сакривен иза пензионисаног генерала (... без војске, без пацијената, без странке), коалиција ДС, СПС и УРС би данас, уколико би створила коалицију, ималa већину комотнију него 2008. године.

Највећи успех на овим изборима постигао је СПС. Ова партија, која је своју судбину некада везала за Косово и Метохију, аминовала је протеклих година њихово коначно и формално одвајање од Србије. За време њихове „социјално одговорне” владе, плате и пензије су пале, у реалном погледу за 25 до 30 одсто, криминал у земљи свакако није зауздан зато што су САД одлучиле да се обрачунају са делом те хидре („Балкански ратник”)... Ипак, Дачић се у кампањи представио као настављач неколико ранијих режимских традиција (Броза, Милошевића...), а нешто мање стидљиво показивао је и „лепо лице” демократских власти у Србији (ако је то могуће, а показало се да јесте, с обзиром на кризу).

„Морална” победа опозиције мање је очигледна него раније. Стари кандидати, нејасан програм и карићевско-јуловски пртљаг учинили су да Николићева странка највећи ресурс пронађе у невољама и неуспесима владе. Под притиском свих, па и свог затвореног вође, СРС се сама маргинализовала и сада је доспела до свог историјског минимума. Судбина СРС-а показује дубоке недостатке бирачког тела Србије: у време када су Србију гурали у амбис, рушили слободе и демократске установе, а посебно када су у свему томе имали подршку владе, онда су добијали по милион гласова. Данас, када Војислав Шешељ одолева у борби у којој је на сваки начин требало да буде поражен, када га, после деценије притвора, на изборима представља супруга, СРС је пао испод цензуса. Питам се, да ли је део њихових гласова отишао Дачићу?

Изненађење избора представља и лош учинак ЛДП и УРС/Г17. Могао би то бити пут ка толико потребном двопартизму, али само под условом да маркетиншки магови ДС-а који су у кампањи користили све – од војске до пророчица – процене да је тако добро. Динкић је у ствари пожњео велики успех, с обзиром на деловање и домете требало је да се закуца на око један одсто, овако је уз помоћ државне власти и своје бесомучне амбиције успео да се извуче. Ако ништа друго, требало је да пропадне због оне бесмислене песме-мутанта настале у завади евергрина Буди се Исток и Запад и хита Волимо те Отаџбино наша. Јовановић је овим резултатом вероватно платио стратешки промашај. ЛДП последњи може да игра на идеје споразума и умерености, посебно после срамотног напада на слободу и права српског народа и Републике Српске. У нормалној држави тешко да би могао уопште да одржи политички митинг: и то не због забрана или претњи, већ услед мањка интересовања.

Ови избори имају и мање видљиву цену. Три странке Муслимана из области Новог Пазара успеле су, једна, и две у коалицији, да пређу цензус. Муамер Зукорлић је и у оваквој држави ипак остао испод два одсто. Упркос томе, у свим општинама новопазарског краја, укључујући и оне у којима су Срби велика већина, воде странке Угљанина и Љајића. Каква је то сила која је после формирања Бошњачког националног савета уз помоћ представника странке Расима Љајића, одржала његов СДП у саставу коалиције окупљене око Демократске странке? Како то да је у Новом Саду ЛСВ Ненада Чанка, скоро подједнако бројан као ДС? Управо захваљујући безидејности и властољубљу Демократске странке. ДС, ради власти над Србијом, шлепује ЛСВ још од времена Зорана Ђинђића. Зашто би неки Новосађанин поручио „апа-колу” (покрајински ДС са својим неуверљивим програмом), када је ту и оригинална „кока-кола” (брозијанско-аутономашки ЛСВ)?

У наредним годинама чекају нас нови талас кризе, велике економске и политичке тешкоће. Да ли ће будући распад Србије бити каналисан изборним кампањама? Да ли је у условима у којима више личи на Нурсултана Назарбајева него на Де Гола, од Тадића могуће очекивати нешто друго него да се за неколико година, уз помоћ неког новог празног европског уговора, у растуреној Србији поново кандидује?

За нови такав избор неће бити крива садашња власт него незрелост народа. За народне мане одговорне су пре свих елите које и даље гледају да своју моћ и богатство заснују на народним манама, уместо да себе заложе ради њиховог исправљања.