Пламен и древне традиције олимпизма

БЕОГРАД – Званичници Међународног олимпијског комитета и девојке обучене у античку хеленску ношњу данас су у Олимпији, на Пелопонезу, у Грчкој упалили олимпијски пламен, а крајње одредиште бакље биће домаћин 30. модерних летњих Олимпијских игара, Лондон, од 27. јула до 12. августа.

У древној традицији олимпизма - коју одређује и паљење пламена и ношење бакље до места где се такмиче најбољи спортсисти, сматра се да је све започело 776. године пре нове ере, када су одржане прве грчке античке игре.

Неки историчари тврде, међутим, да су се слична такмичења одржавала још од 13. века пре нове ере.

У почетку је на тим играма одржавана само трка на један стадиј, а касније се програм ширио, па су се стари Грци такмичили и на деоницама од два и 24 стадија, у панкратону (комбинација бокса и рвања), класичном рвању, петобоју, песничењу и осталим дисциплинама.

Манифестација је попримила такав значај да су у античко време периоде Олимпијада (четири године) примењивали као један од метода за обрачунавање времена, што се делимично наставило и кроз средњи век.

Олимпијада је четворогодишњи период између двеју олимпијских игара. Крај једних игара означавао је почетак нове Олимпијаде који је трајао до почетка наредних игара.

На Играма у античкој Грчкој могли су да учествују само Грци, женама такмичење није био дозвољено, а спортисти су се од 720. године пре нове ере надметали потпуно голи.

Идеју о оживљавању модерног олимпизма покренуо је француски барон Пјер де Кубертен, после пораза своје земље у француско-пруском рату 1870-1871. године.

Он се залагао за заједништво међу народима и надметање младих људи на спортском, а не бојном пољу, што је почео да се реализује 1894. године, када је на конгресу одржаном на Универзитету Сорбона у Паризу формиран Међународни олимпијски комитет.

То тело је добило задатак да организује Игре у Атини, а за његовог председника изабран је Грк Деметриус Викелас.

На Првим Олимпијским играма модерног доба у Атини 1896. учествовали су спортисти из само 15 земаља, што је, ипак, представљало солидну основу за развијање значајног међународног спортског покрета.

Један од успешнијих такмичара био је Момчило Тапавица, Србин из Војводине, који се такмичио за репрезентацију Угарске, освајач бронзане медаље у тенису. Он је успешан био и у дизању тегова, где је са још тројицом такмичара поделио треће место, али је само једном од њих тројице припала бронзана медаља.

У ложи са угледним званицама налазио се тада и српски краљ Александар Обреновић, како су медији забележили, једина крунисана глава осим припадника Грчке владарске породице, која је присутвовала том скупу.

Међународни олимпијски комитет, по завршетку манифестације, одлучио је, упркос великом противљењу Грка, да се следеће игре одржавају у другим земљама и то је био један од кључних разлога што је та манифестација брзо стекла огромну популарност широм света.

Српски олимпијски клуб, како је гласило почетно званично име, основао је 1910. године свестрани спортиста, потоњи генерал Светомир Ђукић (1882-1960), а он је доцније био и међу оснивачима Југословенског олимпијског комитета.

У његову част биће ускоро именован један спортски објекат у Београду. На простору Војне академије у насељу Бањица изградиће се дворана која ће носити име „генерал Светомир Ђукић”.

Временом Олимпијске игре пролазиле су кроз разне фазе и различита искушења. Игре у Паризу 1900. и Сент Луису 1904. биле су у сенци великих светских изложби које су организоване у тим градовима и трајале су скоро по пет месеци.

Лондон, који је ове године трећи пут домаћин Олимпијских игара, први пут је то био 1904. године, а игре су трајале чак шест месеци.

Главни британски град био је домаћин олимпијцима и 1948. године, требало је да се, према одлуци из 1939. игре 1944. одрже у Лондону, али је то одложено због рата.

Програм игара је ограничен на 15 дана, односно пола месеца, од Лос Анђелеса 1932. године.

Од 1924. године одржавају се и Зимскле олимпијске игре. Прве су одржане у Шамонију у Француској. Једне од успешнијих зимских олимпијских игара, организовала је Југославија, односно Сарајево 1984. године.

У историји олимпизма било је и тешких тренутака. Тако је Олимпијске игре 1936. у Берлину, злоупотребио је Адолф Хитлер, који је покушао да их искористи за афирмацију национал социјализма.

Најтрагичнији догађај збио се 1972. на играма у Минхену, када су палестински терористи, представници организације познате као „Црни септембар”, убили 11 Изреалаца, а укупно је био 17 мртвих.