Архитектура у литератури

Архитектура у књижевности је више од пуке метафоре: богатој историји фиктивних грађевина и кроз машту испреденој топографији посвећена је изложба у минхенској Пинакотеци Модерне. И реална и фиктивна архитектура су значајан извор мотива светске књижевности. Легендарне визије архитектуре у књижевности представљају класичне топосе, као што су рецимо Вавилонска кула у Старом завету, Кафкин "Замак", Минотауров лавиринт или Стендалов "Пармски картузијански манастир". Здања и простори као топографија су у литератури још од антике присутни као метафора људског живота и представљају трајни извор инспирације. Свифтова карикатуре у земљи Лилипутанаца у "Гуливеровим путовањима" или пак Жил Вернове визије, илуструју ту тезу.

Изложба у Минхену – Architektur wie sie im Buche steht. Fiktive Bauten in der Literatur. Architekturmuseum in der Pinakothek der Moderne" – тематизује на примеру од преко 450 експоната ту сложену узајманост књижевности и атхитектуре. Све аспекте те плодне симбиозе, приређивачи су сврстали у наредне секције: "Места о којим се плету приче и легенде", "Места збивања и места злочина", "Идеални градови, идеалне заједнице" и "Свет стрипова и свет фантастичног космоса", настојећи да тиме теоријски систематизују изложене експонате, изнедрене артефакте романескних фабула и литерарне фикције.

Куле у ваздуху

У тематском распону од ренесансних представа Вавилонске куле и описа небеског Јерусалима па све до ткзв. "трабантских градова" социјалистичког реализма, представљене су фиктивне конструкције архитектуре у литератури. Истакнимо овде Кафкин "Замак" или на компјутеру анимирани виртуелни ход кроз имагинарне просторије магловито-сивог града из Кубиновог романа "Друга страна". Књиге, скице, графике, планови, макете и модели, као и компјутерска анимација, материјализују те поетичне "куле у ваздуху" у историји књижевности за протеклих 2000 година.

Од храма Светог Грала из витешких романа, преко архетипске куће од кекса и колача Ивице и Марице или замка зачарене лепотице у Гримовим бајкама до космичке станице "Соларис" Станислава Лема, од утопије Томаса Мора до Орвелове "Мистерије истине" сеже то имагинарно путовање "у форме архитектуре које смо могли да замислимо" и још даље и изнад тога.

Здања су у књижевности свакад емоционално, морално или идеолошки конотирана и сачињавају утопијске пројекционе равни за забрањена осећања, кошмаре и критику друштва. Гастон Башлар вели у својој "Поетици простора" да су кућа или соба дословни "дијаграми психе". Архитектонске и топографске реалије имају у књижевности посебно место, сходно Гетеовој крилатици, по којој онај ко песника жели разумети, мора посетити изворна места песничког надахнућа.

Градови песника су преплављени туристима: Шекспиров Стратфорд, Џојсов Даблин, Балзаков Париз, Дикенсов Лондон, Камијев Алжир или Манов Минхен. Елзе Ласкер-Шулер је у својој литерарној имагинацији изградила нову Тебу, а Хорке Луис Борхес је своје писање преваплотио у лавиринт. Марсел Пруст се каприцирао да своју "Потрагу за изгубљеним временом" композиционо изгради као катедралу. Визија замка у новелама Вилхелма Хауфа биле су протипски модели замака Лихтенштајн и Нојшванштајн.

Зигфрид Кракауер и Макс Фриш су били професионалне архитекте, а Хенрих Ибзен је видео у свом "Градитељу Солнесу" известан метафорички паралелизам између лиетартуре и књижевности, тврдећи да је и списатељство равно градитељству.

У сарадњи са Техничким универзитетом у Минхену и Пинакотеком Модерне настала је изванредно занимљива изложба о архитектонским пројектима које ми познајемо из књижевне маште. То је и разлог што ова изложба има две равни рецепције: за љубитеље архитектуре и за љубитеље литературе. Ређају су знаментита имена и топографије европске књижевности: Диренмат, Толкин, Еко, Набоков. Гистав Флоберове скице централних места из "Мадам Бовари" (1856) или Екове скице библкиотеке у "Имену руже" (1980) са свим гранањима и лавиринтским рачвањима.

О таквој пиктуралној фантазији сведоче Михаел Ендеове скице  за роман "Момо" (1973), или пак Херман Хесеове илустрације за "Игру стаклених перли" (1943). Репертоар изложених скица распростире се од Томасо Кампанелине "Дражаве сунца" (1623) до Итало Калвиновог "Невидљивог града" (1972). Орвелова "1984" (1948) и Астрид Линдгринова "Пипи дугачке чарапе" (1954) и цилиндрични стамбена зграда из Томас Бернхардове "Исправке" (1975). Раблеов "Гаргантуа и Пантагруел" је визија савршеног братства "Телем" опатије, која није само опрека реалним заједницама, већ самобитна критичка визија општежитија. Игоов Квазимодо је срастао са црквом Notre Dame.

Из књижевне маште

Дијалог између књижевности и градитељства типолошки осветљава ова изложба и омогућује директно сравњење писаца и архитеката. Тони Гарније је конципирао и доцније у Лиону реализовао здања "Cit