Arhitektura u literaturi

Arhitektura u književnosti je više od puke metafore: bogatoj istoriji fiktivnih građevina i kroz maštu ispredenoj topografiji posvećena je izložba u minhenskoj Pinakoteci Moderne. I realna i fiktivna arhitektura su značajan izvor motiva svetske književnosti. Legendarne vizije arhitekture u književnosti predstavljaju klasične topose, kao što su recimo Vavilonska kula u Starom zavetu, Kafkin "Zamak", Minotaurov lavirint ili Stendalov "Parmski kartuzijanski manastir". Zdanja i prostori kao topografija su u literaturi još od antike prisutni kao metafora ljudskog života i predstavljaju trajni izvor inspiracije. Sviftova karikature u zemlji Liliputanaca u "Guliverovim putovanjima" ili pak Žil Vernove vizije, ilustruju tu tezu.

Izložba u Minhenu – Architektur wie sie im Buche steht. Fiktive Bauten in der Literatur. Architekturmuseum in der Pinakothek der Moderne" – tematizuje na primeru od preko 450 eksponata tu složenu uzajmanost književnosti i athitekture. Sve aspekte te plodne simbioze, priređivači su svrstali u naredne sekcije: "Mesta o kojim se pletu priče i legende", "Mesta zbivanja i mesta zločina", "Idealni gradovi, idealne zajednice" i "Svet stripova i svet fantastičnog kosmosa", nastojeći da time teorijski sistematizuju izložene eksponate, iznedrene artefakte romanesknih fabula i literarne fikcije.

Kule u vazduhu

U tematskom rasponu od renesansnih predstava Vavilonske kule i opisa nebeskog Jerusalima pa sve do tkzv. "trabantskih gradova" socijalističkog realizma, predstavljene su fiktivne konstrukcije arhitekture u literaturi. Istaknimo ovde Kafkin "Zamak" ili na kompjuteru animirani virtuelni hod kroz imaginarne prostorije maglovito-sivog grada iz Kubinovog romana "Druga strana". Knjige, skice, grafike, planovi, makete i modeli, kao i kompjuterska animacija, materijalizuju te poetične "kule u vazduhu" u istoriji književnosti za proteklih 2000 godina.

Od hrama Svetog Grala iz viteških romana, preko arhetipske kuće od keksa i kolača Ivice i Marice ili zamka začarene lepotice u Grimovim bajkama do kosmičke stanice "Solaris" Stanislava Lema, od utopije Tomasa Mora do Orvelove "Misterije istine" seže to imaginarno putovanje "u forme arhitekture koje smo mogli da zamislimo" i još dalje i iznad toga.

Zdanja su u književnosti svakad emocionalno, moralno ili ideološki konotirana i sačinjavaju utopijske projekcione ravni za zabranjena osećanja, košmare i kritiku društva. Gaston Bašlar veli u svojoj "Poetici prostora" da su kuća ili soba doslovni "dijagrami psihe". Arhitektonske i topografske realije imaju u književnosti posebno mesto, shodno Geteovoj krilatici, po kojoj onaj ko pesnika želi razumeti, mora posetiti izvorna mesta pesničkog nadahnuća.

Gradovi pesnika su preplavljeni turistima: Šekspirov Stratford, Džojsov Dablin, Balzakov Pariz, Dikensov London, Kamijev Alžir ili Manov Minhen. Elze Lasker-Šuler je u svojoj literarnoj imaginaciji izgradila novu Tebu, a Horke Luis Borhes je svoje pisanje prevaplotio u lavirint. Marsel Prust se kapricirao da svoju "Potragu za izgubljenim vremenom" kompoziciono izgradi kao katedralu. Vizija zamka u novelama Vilhelma Haufa bile su protipski modeli zamaka Lihtenštajn i Nojšvanštajn.

Zigfrid Krakauer i Maks Friš su bili profesionalne arhitekte, a Henrih Ibzen je video u svom "Graditelju Solnesu" izvestan metaforički paralelizam između lietarture i književnosti, tvrdeći da je i spisateljstvo ravno graditeljstvu.

U saradnji sa Tehničkim univerzitetom u Minhenu i Pinakotekom Moderne nastala je izvanredno zanimljiva izložba o arhitektonskim projektima koje mi poznajemo iz književne mašte. To je i razlog što ova izložba ima dve ravni recepcije: za ljubitelje arhitekture i za ljubitelje literature. Ređaju su znamentita imena i topografije evropske književnosti: Direnmat, Tolkin, Eko, Nabokov. Gistav Floberove skice centralnih mesta iz "Madam Bovari" (1856) ili Ekove skice biblkioteke u "Imenu ruže" (1980) sa svim grananjima i lavirintskim račvanjima.

O takvoj pikturalnoj fantaziji svedoče Mihael Endeove skice  za roman "Momo" (1973), ili pak Herman Heseove ilustracije za "Igru staklenih perli" (1943). Repertoar izloženih skica rasprostire se od Tomaso Kampaneline "Dražave sunca" (1623) do Italo Kalvinovog "Nevidljivog grada" (1972). Orvelova "1984" (1948) i Astrid Lindgrinova "Pipi dugačke čarape" (1954) i cilindrični stambena zgrada iz Tomas Bernhardove "Ispravke" (1975). Rableov "Gargantua i Pantagruel" je vizija savršenog bratstva "Telem" opatije, koja nije samo opreka realnim zajednicama, već samobitna kritička vizija opštežitija. Igoov Kvazimodo je srastao sa crkvom Notre Dame.

Iz književne mašte

Dijalog između književnosti i graditeljstva tipološki osvetljava ova izložba i omogućuje direktno sravnjenje pisaca i arhitekata. Toni Garnije je koncipirao i docnije u Lionu realizovao zdanja "Cit