Европејац из Субјела

Без обзира на то што је време у којем се појавила Протејска свест критике – 1973. године – било такво да смо заиста живели, бар по мом виђењу и осећању, под терором (једноумност је тада нарочито на нашем терену била казнена етика и естетика) била је драгоцена Марићева уопштавајућа мисао о апсолутној истини која води ка терору. Дакле, чак и есеј може бити, и бива, ослободилачка свест, нарочито кад показује на чему се заснива свака тоталитарна

Сажето речено, у есејима Сретена Марића срећемо усаглашен покрет критичког духа и критичког метода. Критички дух у овом случају држи на оку садржаје бића, и света којим је биће окружено, а критички метод, као сноп светлости, управља биће ка облику, организује ново постојање у тек створеном облику. У том смеру, есеј тражи више маште од науке, што и професор Сретен Марић изричито каже, јер се есеј не зауставља само на литератури и уметности него се простире и на предмете спољашњег света, на цвеће, рецимо, на вожњу аутобусом, на народњачке песме у тој вожњи, на безброј облика и садржаја које духу нуди шаролики свет.

То што читаоци најпре подразумевају у појму есеј, књижевни есеј о књижевности, по Марићевом разложном мишљењу долази отуда што је "есејиста кабинетски човек, па пише из свог – књишког – искуства. Осим тога, треба имати много више талента и маште, па писати есеј о цвећу и вожњи железницом, него о туђим књигама" (Пропланци есеја, стр. 16).

Однос према свету

Дакле, било одакле да кренемо, било коју теоријску мисао о есеју да смо читали, пре кретања Марићевим есејима, стићи ћемо на главну станицу, са натписом: есеј као мисао о човеку. И у критици и у есеју професор Марић наглашава да је критика и есеј оно што критичар и есејист учини са њима, освајајући облике за властите садржаје, а не испуњујући строге налоге за све предмете једном изабраног метода

На једном месту, у разговору са Зораном Стојановићем (1986) професор Марић се изричито изјашњава и о границама научне анализе духовних појава, и дометима метода у томе.

"Свака метода је, по дефиницији редукционистичка, осветли само узак вид дела, све остало гурне у тмину. А дело је увек свеобухватно, оно је овaплоћен поглед на свет уметника, па му се најбоље приступа са исто тако одређеним погледом на свет и одређеним сензибилитетом. То је однос целе једне духовно изграђене и свесне личности, обавештене, и препремљене за сусрет са делом. (Исто, стр. 93).

То што Марић говори у разговору о књижевном делу, о границама метода и свеобухватности дела, могло би се природно, са много разлога, рећи и за метод у есеју. Свет који се простире пред духом есејиста је безмеран; извориште тема и мотива за мисао која тежи свеобухватном слично океану; мисао тражи стално гранање, сучељавање различитих природа у човеку, који тумачи свој однос према свету. Оно "што се не мења у есеју, то потиче од његове нарави, његове индивидуалности. Има увек нечег гранитног у зрелом човеку. "Шарм есеја је у тој каприциозној, субјективној ноти, али и његова велика слабост".

Међутим, неколико редака пре овог описа врлина и слабости есеја као књижевне врсте (Марић вели – род), Марић открива неуништивост те врсте у својеврсном уживању човека у потрази за истинама које мењају свој лик у току људског живота. "Многи пропланци обрасту шикаром, па их ваља изнова кршити. Есеј не говори о вечном и нема претензије на вечност. Он је свестан да ће бити увек нових и обновљених сазнања". (стр. 36)

Значи ли ово да Марић у есеју види мање одговорну књижевну врсту него што је студија, критика, монографија о неком добу или личности? Да ли се есеј да свести на проницљиве редове импресија, на низове интуиција, о свету који оку шетача нуди "љушчице од злата" да би га, на крају потраге за њима оставио празних руку?

Наравно да – не. Марићева мисао о есејисти као о човеку отворене мисли вишег је реда; и сублимније врсте. Та мисао подразумева да је човек слабо и променљиво биће, да постоји огроман јаз између човекове моћи и потребе да неограничено сазнаје и ограниченог века који му је дат за то сазнање. Тај у много чему трагичан раскорак се превазилази бескрајним низањем генерација и, ипак, људским напретком у том сазнавању. Ако удео есеја у томе није упоредив са зидањем великих грађевина као што су филозофски системи, или епохални романи, чаровита обасјања која есејисти својим есејима прилажу у трезоре вредности, нису занемарљива. Јер их има, као што су бисери, ти плодови чудесних претварања које изводи шкољка у мору са зрневљем песка у свом организму.

Зато сматрам да, за нас који смо слушали свог професора и читали његове есеје, и то у времену наше младости, није много тренутака у животу за које можемо рећи да су били тако богато испуњени. На крају, шта чини изузетним, индивидуалним у значењу живости, умне делотворности, Марићеве есеје?

По нашем увиђању и осећању, ту је, пре свега, здружена велика ерудиција, дар за селекцију вредности и ведро зрачење сензибилности рафиноване на великим узорима стила.

Зналачки и јасно

Ерудиција професора Марића није у простору духа геометрије по оној чувеној Паскаловој подели, већ у простору духа финесе. Тај како га слика Добрица Ћосић, у књизи Писци мог века, "Европејац из Субјела" одише нечим јаким, стаменим у духу, поуздано се осећајући у европски развијеним областима духа, али чувајући у себи језгро свог доживљаја Косјерића, Субјела; са чаровито описаним пропланцима и видицима који су се отварали оку и духу у време младости и зрелости. Спремајући ово слово о есеју као мисли о човеку, како нам га даје професор Марић, у тексту о Шатобријану, наиђох и на ове редове: "Прота Матија Ненадовић: ’Ја сам служио и војеводовао... војевао сам опасне ратове и уживао благодети мира; с царевима сам говорио слободно а каткада збунио ме говор простог кмета’. Шатобријан: ’Ја сам истраживао море Старог и Новог света... седео сам за сто краљева да поново после трпим сиротињу’".

Значајан је Марићев коментар после ових напоредних цитата: "Заједничка су им, и Проти и Шатобријану, хомеровска поређења. Али Прота ми изгледа много непосреднији, упечатљивији. Поређење с њим истиче основну Шатобријанову ману: позу и реторичност". Може се рећи да те две речи: непосредност, упечатљивост обележавају језгро Марићевог есејистичког стила и става.

"Никад га нисам чуо", сведочи Ћосић, "да велича себе и хвали своје књиге. А он пише зналачки и јасно, густим реченицама као шипак пуним аргумената, без кићења и патоса, са скепсом у суду и коначном закључку; он пише као Монтењ".

Да завршимо и сами, са овом високом похвалом непролазном духу и стилу Сретена Марића. Срећа је за једну књижевност и културу кад се у њеном трезору вредности нађу и дела личности чије је име: Сретен Марић. Српска књижевност има ту срећу.