Evropejac iz Subjela

Bez obzira na to što je vreme u kojem se pojavila Protejska svest kritike – 1973. godine – bilo takvo da smo zaista živeli, bar po mom viđenju i osećanju, pod terorom (jednoumnost je tada naročito na našem terenu bila kaznena etika i estetika) bila je dragocena Marićeva uopštavajuća misao o apsolutnoj istini koja vodi ka teroru. Dakle, čak i esej može biti, i biva, oslobodilačka svest, naročito kad pokazuje na čemu se zasniva svaka totalitarna

Sažeto rečeno, u esejima Sretena Marića srećemo usaglašen pokret kritičkog duha i kritičkog metoda. Kritički duh u ovom slučaju drži na oku sadržaje bića, i sveta kojim je biće okruženo, a kritički metod, kao snop svetlosti, upravlja biće ka obliku, organizuje novo postojanje u tek stvorenom obliku. U tom smeru, esej traži više mašte od nauke, što i profesor Sreten Marić izričito kaže, jer se esej ne zaustavlja samo na literaturi i umetnosti nego se prostire i na predmete spoljašnjeg sveta, na cveće, recimo, na vožnju autobusom, na narodnjačke pesme u toj vožnji, na bezbroj oblika i sadržaja koje duhu nudi šaroliki svet.

To što čitaoci najpre podrazumevaju u pojmu esej, književni esej o književnosti, po Marićevom razložnom mišljenju dolazi otuda što je "esejista kabinetski čovek, pa piše iz svog – knjiškog – iskustva. Osim toga, treba imati mnogo više talenta i mašte, pa pisati esej o cveću i vožnji železnicom, nego o tuđim knjigama" (Proplanci eseja, str. 16).

Odnos prema svetu

Dakle, bilo odakle da krenemo, bilo koju teorijsku misao o eseju da smo čitali, pre kretanja Marićevim esejima, stići ćemo na glavnu stanicu, sa natpisom: esej kao misao o čoveku. I u kritici i u eseju profesor Marić naglašava da je kritika i esej ono što kritičar i esejist učini sa njima, osvajajući oblike za vlastite sadržaje, a ne ispunjujući stroge naloge za sve predmete jednom izabranog metoda

Na jednom mestu, u razgovoru sa Zoranom Stojanovićem (1986) profesor Marić se izričito izjašnjava i o granicama naučne analize duhovnih pojava, i dometima metoda u tome.

"Svaka metoda je, po definiciji redukcionistička, osvetli samo uzak vid dela, sve ostalo gurne u tminu. A delo je uvek sveobuhvatno, ono je ovaploćen pogled na svet umetnika, pa mu se najbolje pristupa sa isto tako određenim pogledom na svet i određenim senzibilitetom. To je odnos cele jedne duhovno izgrađene i svesne ličnosti, obaveštene, i prepremljene za susret sa delom. (Isto, str. 93).

To što Marić govori u razgovoru o književnom delu, o granicama metoda i sveobuhvatnosti dela, moglo bi se prirodno, sa mnogo razloga, reći i za metod u eseju. Svet koji se prostire pred duhom esejista je bezmeran; izvorište tema i motiva za misao koja teži sveobuhvatnom slično okeanu; misao traži stalno grananje, sučeljavanje različitih priroda u čoveku, koji tumači svoj odnos prema svetu. Ono "što se ne menja u eseju, to potiče od njegove naravi, njegove individualnosti. Ima uvek nečeg granitnog u zrelom čoveku. "Šarm eseja je u toj kapricioznoj, subjektivnoj noti, ali i njegova velika slabost".

Međutim, nekoliko redaka pre ovog opisa vrlina i slabosti eseja kao književne vrste (Marić veli – rod), Marić otkriva neuništivost te vrste u svojevrsnom uživanju čoveka u potrazi za istinama koje menjaju svoj lik u toku ljudskog života. "Mnogi proplanci obrastu šikarom, pa ih valja iznova kršiti. Esej ne govori o večnom i nema pretenzije na večnost. On je svestan da će biti uvek novih i obnovljenih saznanja". (str. 36)

Znači li ovo da Marić u eseju vidi manje odgovornu književnu vrstu nego što je studija, kritika, monografija o nekom dobu ili ličnosti? Da li se esej da svesti na pronicljive redove impresija, na nizove intuicija, o svetu koji oku šetača nudi "ljuščice od zlata" da bi ga, na kraju potrage za njima ostavio praznih ruku?

Naravno da – ne. Marićeva misao o esejisti kao o čoveku otvorene misli višeg je reda; i sublimnije vrste. Ta misao podrazumeva da je čovek slabo i promenljivo biće, da postoji ogroman jaz između čovekove moći i potrebe da neograničeno saznaje i ograničenog veka koji mu je dat za to saznanje. Taj u mnogo čemu tragičan raskorak se prevazilazi beskrajnim nizanjem generacija i, ipak, ljudskim napretkom u tom saznavanju. Ako udeo eseja u tome nije uporediv sa zidanjem velikih građevina kao što su filozofski sistemi, ili epohalni romani, čarovita obasjanja koja esejisti svojim esejima prilažu u trezore vrednosti, nisu zanemarljiva. Jer ih ima, kao što su biseri, ti plodovi čudesnih pretvaranja koje izvodi školjka u moru sa zrnevljem peska u svom organizmu.

Zato smatram da, za nas koji smo slušali svog profesora i čitali njegove eseje, i to u vremenu naše mladosti, nije mnogo trenutaka u životu za koje možemo reći da su bili tako bogato ispunjeni. Na kraju, šta čini izuzetnim, individualnim u značenju živosti, umne delotvornosti, Marićeve eseje?

Po našem uviđanju i osećanju, tu je, pre svega, združena velika erudicija, dar za selekciju vrednosti i vedro zračenje senzibilnosti rafinovane na velikim uzorima stila.

Znalački i jasno

Erudicija profesora Marića nije u prostoru duha geometrije po onoj čuvenoj Paskalovoj podeli, već u prostoru duha finese. Taj kako ga slika Dobrica Ćosić, u knjizi Pisci mog veka, "Evropejac iz Subjela" odiše nečim jakim, stamenim u duhu, pouzdano se osećajući u evropski razvijenim oblastima duha, ali čuvajući u sebi jezgro svog doživljaja Kosjerića, Subjela; sa čarovito opisanim proplancima i vidicima koji su se otvarali oku i duhu u vreme mladosti i zrelosti. Spremajući ovo slovo o eseju kao misli o čoveku, kako nam ga daje profesor Marić, u tekstu o Šatobrijanu, naiđoh i na ove redove: "Prota Matija Nenadović: ’Ja sam služio i vojevodovao... vojevao sam opasne ratove i uživao blagodeti mira; s carevima sam govorio slobodno a katkada zbunio me govor prostog kmeta’. Šatobrijan: ’Ja sam istraživao more Starog i Novog sveta... sedeo sam za sto kraljeva da ponovo posle trpim sirotinju’".

Značajan je Marićev komentar posle ovih naporednih citata: "Zajednička su im, i Proti i Šatobrijanu, homerovska poređenja. Ali Prota mi izgleda mnogo neposredniji, upečatljiviji. Poređenje s njim ističe osnovnu Šatobrijanovu manu: pozu i retoričnost". Može se reći da te dve reči: neposrednost, upečatljivost obeležavaju jezgro Marićevog esejističkog stila i stava.

"Nikad ga nisam čuo", svedoči Ćosić, "da veliča sebe i hvali svoje knjige. A on piše znalački i jasno, gustim rečenicama kao šipak punim argumenata, bez kićenja i patosa, sa skepsom u sudu i konačnom zaključku; on piše kao Montenj".

Da završimo i sami, sa ovom visokom pohvalom neprolaznom duhu i stilu Sretena Marića. Sreća je za jednu književnost i kulturu kad se u njenom trezoru vrednosti nađu i dela ličnosti čije je ime: Sreten Marić. Srpska književnost ima tu sreću.