Завист

Једно од осећања која су повезана са нашим менталитетом јесте осећање зависти. На први поглед завист је жеља да се поседује оно што има други. Завист је добила своје име управо зато што се „за-види”, гледа у оно што други има. Особа завиди онда када сматра да је тиме што неко други нешто има настала ситуација у којој се други истакао и показао да вреди више, иако то не заслужује. Због овог доживљаја да је други „горе”, а особа која завиди „доле”, завист подразумева извесну друштвену вертикалу. Завист мотивише особу да се понаша тако да смањи ову вертикалну, по њој неоправдану разлику. Особа то чини било тако да другога „спушта” било да себе „уздиже”.

Израз: „Да комшији цркне крава”, пример је овог „спуштања”. Овај тип зависти је деструктиван зато што стварно или симболички уништава оно што сачињава разлику. Када особа улази у утакмицу са другим и покушава да га вертикално престигне, настаје конструктивна завист: „Купићу још бољу краву”.

Основа зависти је упоређивање са другима. Мисаони ток је такав да предност другога на крају постаје мана првога. То се чини у три корака: „Види како је други добар” – „Види колико је бољи од мене” – „Значи толико сам ја гори од њега”. Резултат је да туђи успех почиње да боли, јер је доживљен као сопствени неуспех. Зависти је највише тамо где се људи пореде једни са другима: иста генерација, иста струка, исти економски статус.

У друштвима у којима се много завиди, успех је опасан тако да га се људи плаше и избегавају га. Како већ у Библији постоји прича о другом греху, о Каину који убија свог брата Авеља зато што је овај успешнији, настао је израз Авељов комплекс, да би означио страх појединца да ће успехом изазвати агресивност групе којој припада. Код нас има много људи који се плаше да остваре своје потенцијале, да буду успешни, да се истакну, да не би били одбачени од групе или не би били предмет непријатељских акција. То је велики колективни проблем, јер успешно друштво није могуће без успешних појединаца. Друштво које осуђује успех, мора остати неуспешно.

У друштву у коме вас други прихватају све док нисте у нечему бољи од њих, људи крију своје квалитете и развијају различите социјалне вештине спречавања одбацивања. Овим маневрима особа смањује вертикалну разлику: умањује сопствени успех, дисквалификује саму себе, представља се као жртва свог успеха, „уздиже” другог као особу која има право и способност на исти или још већи успех.

Примитивно и непријатељско осећање зависти је немогуће искоренити; стално долазе нове генерације које у себи откривају завист. Могуће је променити начин изражавања зависти – конструктивна завист стимулише друштвену утакмицу која је у основи капитализма.