Zavist

Jedno od osećanja koja su povezana sa našim mentalitetom jeste osećanje zavisti. Na prvi pogled zavist je želja da se poseduje ono što ima drugi. Zavist je dobila svoje ime upravo zato što se „za-vidi”, gleda u ono što drugi ima. Osoba zavidi onda kada smatra da je time što neko drugi nešto ima nastala situacija u kojoj se drugi istakao i pokazao da vredi više, iako to ne zaslužuje. Zbog ovog doživljaja da je drugi „gore”, a osoba koja zavidi „dole”, zavist podrazumeva izvesnu društvenu vertikalu. Zavist motiviše osobu da se ponaša tako da smanji ovu vertikalnu, po njoj neopravdanu razliku. Osoba to čini bilo tako da drugoga „spušta” bilo da sebe „uzdiže”.

Izraz: „Da komšiji crkne krava”, primer je ovog „spuštanja”. Ovaj tip zavisti je destruktivan zato što stvarno ili simbolički uništava ono što sačinjava razliku. Kada osoba ulazi u utakmicu sa drugim i pokušava da ga vertikalno prestigne, nastaje konstruktivna zavist: „Kupiću još bolju kravu”.

Osnova zavisti je upoređivanje sa drugima. Misaoni tok je takav da prednost drugoga na kraju postaje mana prvoga. To se čini u tri koraka: „Vidi kako je drugi dobar” – „Vidi koliko je bolji od mene” – „Znači toliko sam ja gori od njega”. Rezultat je da tuđi uspeh počinje da boli, jer je doživljen kao sopstveni neuspeh. Zavisti je najviše tamo gde se ljudi porede jedni sa drugima: ista generacija, ista struka, isti ekonomski status.

U društvima u kojima se mnogo zavidi, uspeh je opasan tako da ga se ljudi plaše i izbegavaju ga. Kako već u Bibliji postoji priča o drugom grehu, o Kainu koji ubija svog brata Avelja zato što je ovaj uspešniji, nastao je izraz Aveljov kompleks, da bi označio strah pojedinca da će uspehom izazvati agresivnost grupe kojoj pripada. Kod nas ima mnogo ljudi koji se plaše da ostvare svoje potencijale, da budu uspešni, da se istaknu, da ne bi bili odbačeni od grupe ili ne bi bili predmet neprijateljskih akcija. To je veliki kolektivni problem, jer uspešno društvo nije moguće bez uspešnih pojedinaca. Društvo koje osuđuje uspeh, mora ostati neuspešno.

U društvu u kome vas drugi prihvataju sve dok niste u nečemu bolji od njih, ljudi kriju svoje kvalitete i razvijaju različite socijalne veštine sprečavanja odbacivanja. Ovim manevrima osoba smanjuje vertikalnu razliku: umanjuje sopstveni uspeh, diskvalifikuje samu sebe, predstavlja se kao žrtva svog uspeha, „uzdiže” drugog kao osobu koja ima pravo i sposobnost na isti ili još veći uspeh.

Primitivno i neprijateljsko osećanje zavisti je nemoguće iskoreniti; stalno dolaze nove generacije koje u sebi otkrivaju zavist. Moguće je promeniti način izražavanja zavisti – konstruktivna zavist stimuliše društvenu utakmicu koja je u osnovi kapitalizma.