Историја људског зла

Књижевник и академик Ерих Кош, коме је управо додељена награда "Кочићева књига", напуниће за два месеца 94 године. Уз Јару Рибника, он је најстарији српски књижевник, јер је рођен 15. априла 1913. у Сарајеву на исти дан када је, у Сараорцима код Смедерава, угледао дан песник Танасије Младеновић. Док је Таса био жив, новинари су у штампи, па и потписник овог текста, често обележавали њихов заједнички рођендан. Кош је, иначе написао више од тридесетак књига, приповетака и романа, међу којима су и три дела веома значајна за српску књижевност: "Мреже" , "Велики Мак" и "Месије".

– Желите да вам причам о људском дугом веку.

С овим речима дочекује нас Ерих Кош, наш најстарији писац.

– Једном приликом Иво Андрић ми је рекао да је важно да писац дуго живи. Али шта ће писцу дуг живот ако више не пише, а Андрић је, могло би се рећи после "Проклете авлије" престао да објављује. Он је у "Травничкој хроници" навео и мисао Волтера који је записао: "Једног дана ће све бити добро, у томе је наша нада". Чини ми се да је Волтер то рекао са иронијом, као да је хтео да назначи да ћемо сви бити добро оног дана када будемо мртви!

Важност успомена

Предочавамо му мисао Милоша Црњанског који је својевремено записао: "Човек, са годинама, све мање воли оно што је близу"?

– Успомене су оно што истински имамо, њих нам једино нико не може да узме. Све друго – куће, новац, жене, децу, па и каријеру могу. Али шта кад човек умре? Уосталом, какве користи имамо ми од њих.

Пошто је у једном тексту цитирао Томаса Мана, који је тврдио да живимо у "епохи која сама себи почиње да бива досадна", питамо академика како он види као правник историју човечанства?

– Стварање света почело је по Библији братоубиством. И Хомерова "Илијада" и "Одисеја", па грчке трагедије, римски епски спевови, Шекспирове драме, сва та дела пуна су сцена убиства, ратова. Ти мотиви људског порива, основа су и романа Балзака, Стендала и Достојевског да и не помињем чедоморства код Гетеа и самоубиства код Флобера и Толстоја. Испада да историја светске књижевности, бар оне прозне, је у ствари историја људског зла, тачније да је зла увек било и да ће га бити у овом новом миленијуму. Па ја сам највећи део свог живота, на жалост, провео у ратовима и сукобима који су се на нашем тлу догађали и, због тога, су ме у највећој мери у мојим књигама занимали општи проблеми, догађаји.

Питамо Коша има ли наде за овај свет?

– Нажалост, не! Налазимо се у празном, глувом, непријатном међупростору. Социјалне идеје, правде, једнакости које су надахњивале крај 19. и почетак 20. века одавно су изгубиле у привлачности. Нове идеје, које би покренуле масе и заокупиле људе још се нису родиле. И књижевност пати од тог недостатка, нових покретачких идеја.

Враћамо се на прохујало време и нашим судбина на "брдовитом Балкану".

– Кад из данашњег времена посматрам живот од 1945. год па надаље, пада ми на памет мисао о победницима и побеђенима код нас из тога доба. Мртви су сада и једни и други – и тадашње жртве и њихове убице. Први су живели краће и умрли раније. Други су умрли касније и живели дуже. Први су умирали насилно, од метка, ножа, а други природном смрћу, од болести, старости. А шта је то за историју, јер она много не прави разлике у годинама.

За роман "Велики Мак" Кош је добио 1958. највишље признање Савеза књижевника Југославије, а за "Мреже" 1967. Нинову награду.

– "Велики Мак" је настао захваљујући једном директном поводу. То је била година када су у Београд од некуд допремили огромног кита и изложили га на Ташмајдану. Сви су били нагрнули да виде то чудо, чак и чланови САНУ! Та масовна хистерија послужила ми је као мотив да напишем овај роман. У суштини то је дело против култа личности.

Писац је имао велике муке при објављивању тротомног романа "У потрази за Месијом"?

– Тај роман радио сам готово десет година. Скупљао сам материјал о једном лажном Месији и другом који је био његов идеолог. То је роман о превари, о издаји почињеној као одрицању човека од свега, од свих људских добара. Дело се завршава тако да се главни јунак на крају ожени проститутком, а да на трону од злата борави на једном острву да би га на крају освајачи ставили на процеп. Он, да сачува главу прихвата ислам и постаје конвертит и издајник. Неки су се због таквог садржаја уплашили, због алузија да је реч о Титу. Истина, то нису смели директно да кажу јер бих ја, онда њих питао на основу чега закључују да је то баш тако. Кад је "Просвета" прихватила да објави "Месију" на наговор рецезената изоставио сам из романа једино савремене речи као што су  "револуција" и  "контрареволуција".

Критика живота

Пошто је Кош већим делом сатиричан писац питамо шта он мисли о овом виду књижевног изражавања.

– Сатира је критика живота нарочите врсте, али је занимљиво да она, за разлику од других врста књижевности, превасходно поезије, готово никада није самокритика. Јер, Жан Пол Сартр је рекао: "Пакао су други". Зато кад се солидаришемо и поистовећујемо са другима, у националним, социјалним и политичким скупинама, ми о њима најчешће пишемо хвалоспеве, понекад критичке, упозоравајуће примедбе, али сатиричне нападе и обрачуне само кад постајемо дисидентни, отпадници и имамо супротан пример и идеолошку подлогу на коју се ослањамо.

Питамо још Коша шта за њега значи бити ангажован писац?