Istorija ljudskog zla

Književnik i akademik Erih Koš, kome je upravo dodeljena nagrada "Kočićeva knjiga", napuniće za dva meseca 94 godine. Uz Jaru Ribnika, on je najstariji srpski književnik, jer je rođen 15. aprila 1913. u Sarajevu na isti dan kada je, u Saraorcima kod Smederava, ugledao dan pesnik Tanasije Mladenović. Dok je Tasa bio živ, novinari su u štampi, pa i potpisnik ovog teksta, često obeležavali njihov zajednički rođendan. Koš je, inače napisao više od tridesetak knjiga, pripovetaka i romana, među kojima su i tri dela veoma značajna za srpsku književnost: "Mreže" , "Veliki Mak" i "Mesije".

– Želite da vam pričam o ljudskom dugom veku.

S ovim rečima dočekuje nas Erih Koš, naš najstariji pisac.

– Jednom prilikom Ivo Andrić mi je rekao da je važno da pisac dugo živi. Ali šta će piscu dug život ako više ne piše, a Andrić je, moglo bi se reći posle "Proklete avlije" prestao da objavljuje. On je u "Travničkoj hronici" naveo i misao Voltera koji je zapisao: "Jednog dana će sve biti dobro, u tome je naša nada". Čini mi se da je Volter to rekao sa ironijom, kao da je hteo da naznači da ćemo svi biti dobro onog dana kada budemo mrtvi!

Važnost uspomena

Predočavamo mu misao Miloša Crnjanskog koji je svojevremeno zapisao: "Čovek, sa godinama, sve manje voli ono što je blizu"?

– Uspomene su ono što istinski imamo, njih nam jedino niko ne može da uzme. Sve drugo – kuće, novac, žene, decu, pa i karijeru mogu. Ali šta kad čovek umre? Uostalom, kakve koristi imamo mi od njih.

Pošto je u jednom tekstu citirao Tomasa Mana, koji je tvrdio da živimo u "epohi koja sama sebi počinje da biva dosadna", pitamo akademika kako on vidi kao pravnik istoriju čovečanstva?

– Stvaranje sveta počelo je po Bibliji bratoubistvom. I Homerova "Ilijada" i "Odiseja", pa grčke tragedije, rimski epski spevovi, Šekspirove drame, sva ta dela puna su scena ubistva, ratova. Ti motivi ljudskog poriva, osnova su i romana Balzaka, Stendala i Dostojevskog da i ne pominjem čedomorstva kod Getea i samoubistva kod Flobera i Tolstoja. Ispada da istorija svetske književnosti, bar one prozne, je u stvari istorija ljudskog zla, tačnije da je zla uvek bilo i da će ga biti u ovom novom milenijumu. Pa ja sam najveći deo svog života, na žalost, proveo u ratovima i sukobima koji su se na našem tlu događali i, zbog toga, su me u najvećoj meri u mojim knjigama zanimali opšti problemi, događaji.

Pitamo Koša ima li nade za ovaj svet?

– Nažalost, ne! Nalazimo se u praznom, gluvom, neprijatnom međuprostoru. Socijalne ideje, pravde, jednakosti koje su nadahnjivale kraj 19. i početak 20. veka odavno su izgubile u privlačnosti. Nove ideje, koje bi pokrenule mase i zaokupile ljude još se nisu rodile. I književnost pati od tog nedostatka, novih pokretačkih ideja.

Vraćamo se na prohujalo vreme i našim sudbina na "brdovitom Balkanu".

– Kad iz današnjeg vremena posmatram život od 1945. god pa nadalje, pada mi na pamet misao o pobednicima i pobeđenima kod nas iz toga doba. Mrtvi su sada i jedni i drugi – i tadašnje žrtve i njihove ubice. Prvi su živeli kraće i umrli ranije. Drugi su umrli kasnije i živeli duže. Prvi su umirali nasilno, od metka, noža, a drugi prirodnom smrću, od bolesti, starosti. A šta je to za istoriju, jer ona mnogo ne pravi razlike u godinama.

Za roman "Veliki Mak" Koš je dobio 1958. najvišlje priznanje Saveza književnika Jugoslavije, a za "Mreže" 1967. Ninovu nagradu.

– "Veliki Mak" je nastao zahvaljujući jednom direktnom povodu. To je bila godina kada su u Beograd od nekud dopremili ogromnog kita i izložili ga na Tašmajdanu. Svi su bili nagrnuli da vide to čudo, čak i članovi SANU! Ta masovna histerija poslužila mi je kao motiv da napišem ovaj roman. U suštini to je delo protiv kulta ličnosti.

Pisac je imao velike muke pri objavljivanju trotomnog romana "U potrazi za Mesijom"?

– Taj roman radio sam gotovo deset godina. Skupljao sam materijal o jednom lažnom Mesiji i drugom koji je bio njegov ideolog. To je roman o prevari, o izdaji počinjenoj kao odricanju čoveka od svega, od svih ljudskih dobara. Delo se završava tako da se glavni junak na kraju oženi prostitutkom, a da na tronu od zlata boravi na jednom ostrvu da bi ga na kraju osvajači stavili na procep. On, da sačuva glavu prihvata islam i postaje konvertit i izdajnik. Neki su se zbog takvog sadržaja uplašili, zbog aluzija da je reč o Titu. Istina, to nisu smeli direktno da kažu jer bih ja, onda njih pitao na osnovu čega zaključuju da je to baš tako. Kad je "Prosveta" prihvatila da objavi "Mesiju" na nagovor recezenata izostavio sam iz romana jedino savremene reči kao što su  "revolucija" i  "kontrarevolucija".

Kritika života

Pošto je Koš većim delom satiričan pisac pitamo šta on misli o ovom vidu književnog izražavanja.

– Satira je kritika života naročite vrste, ali je zanimljivo da ona, za razliku od drugih vrsta književnosti, prevashodno poezije, gotovo nikada nije samokritika. Jer, Žan Pol Sartr je rekao: "Pakao su drugi". Zato kad se solidarišemo i poistovećujemo sa drugima, u nacionalnim, socijalnim i političkim skupinama, mi o njima najčešće pišemo hvalospeve, ponekad kritičke, upozoravajuće primedbe, ali satirične napade i obračune samo kad postajemo disidentni, otpadnici i imamo suprotan primer i ideološku podlogu na koju se oslanjamo.

Pitamo još Koša šta za njega znači biti angažovan pisac?