Атентат на Петрарку

Егзалтирани читалац енглеске поезије касне ренесансе вероватно би без много двоумљења Џона Дона прогласио најсензуалнијим песником светске књижевности – упркос неретко циничном и ругалачком тону који ће га свакако изненадити. Зачетник тзв. метафизичке школе није први који је оспорио ренесансни идеал жене, него можда тек последњи – али у низу атентатора на Петрарку, Дону је припала дужност да петраркистичким метафорама зада завршни ударац.

Тако је овај песник и проповедник рођен осам година после Шекспира и учврстио свој парадоксални положај на мапи љубавне лирике: Сунцу се обратио речима "докона, стара будало" једино с намером да докаже супериорност љубави у односу на физичке димензије и моралне императиве. Успео је да апсолутизује важност љубави, уверавајући нас рационалном аргументацијом да је у корумпираном свету једино она недодирљива. Дон се никад не би као Хамлет вајкао да је свет огрезао у порок као врт у коров: он ће грешност света инструментализовати у крунски доказ чистоте телесне љубави.

Подсетивши нас на разлику између вечног и пролазног, универзалног и свакодневног, Дон нам објашњава да љубав не изазива бродоломе, поплаве ни епидемије, те да је стога не треба грдити ни бранити: поред ње слободно могу тећи ратови и парнице, она се управља према другачијим законима и мерама него свет опседнут материјалним благостањем, влашћу и утицајем. Љубав је противтежа рђавој бесконачности историјских комешања. Ономе кога је љубав коштала дипломатске каријере и одвела чак до затвора свакако треба веровати.

Дон слави метафизику љубави колико и непосредност физичког додира, упозорава на њену заводљивост и несталност. Проглашавајући себе и своју драгу за свеце, песник признаје да њихова љубав можда неће доспети у историјске списе, али да ће "леп собичак" наћи у сонетима: с друге стране, потрагу за женом која је и лепа и верна препушта онима који су спремни да путују десет хиљада дана и ноћи и тек потом објаве свој неуспех. Ипак, неуспех потраге не говори толико о женској природи колико о свету који обесхрабрује верност.

Да нагласи значај љубави, Дон ће као метафору употребити и геоцентричну концепцију космоса: Сунце се окреће око спаваће собе, а зидови који опасују љубавнике описују и његову путању. Сунце обавља свој посао грејући њих двоје јер њих двоје су цео свет: он владар, она територија – не зато да се успостави мушка доминација, већ да се докаже доминација емоције. Емотивно и сексуално поседовање не идеализује се, него се наглашава његова чистота: вулгарност је негде другде, у опсесији политиком, влашћу и утицајем. Донова поезија није толико евокација песниковог света колико коментарисање тога света и  спорење с њим. Његове најлепше љубавне песме имају структуру диспута и беседе, и форму извођења доказа.