Atentat na Petrarku

Egzaltirani čitalac engleske poezije kasne renesanse verovatno bi bez mnogo dvoumljenja Džona Dona proglasio najsenzualnijim pesnikom svetske književnosti – uprkos neretko ciničnom i rugalačkom tonu koji će ga svakako iznenaditi. Začetnik tzv. metafizičke škole nije prvi koji je osporio renesansni ideal žene, nego možda tek poslednji – ali u nizu atentatora na Petrarku, Donu je pripala dužnost da petrarkističkim metaforama zada završni udarac.

Tako je ovaj pesnik i propovednik rođen osam godina posle Šekspira i učvrstio svoj paradoksalni položaj na mapi ljubavne lirike: Suncu se obratio rečima "dokona, stara budalo" jedino s namerom da dokaže superiornost ljubavi u odnosu na fizičke dimenzije i moralne imperative. Uspeo je da apsolutizuje važnost ljubavi, uveravajući nas racionalnom argumentacijom da je u korumpiranom svetu jedino ona nedodirljiva. Don se nikad ne bi kao Hamlet vajkao da je svet ogrezao u porok kao vrt u korov: on će grešnost sveta instrumentalizovati u krunski dokaz čistote telesne ljubavi.

Podsetivši nas na razliku između večnog i prolaznog, univerzalnog i svakodnevnog, Don nam objašnjava da ljubav ne izaziva brodolome, poplave ni epidemije, te da je stoga ne treba grditi ni braniti: pored nje slobodno mogu teći ratovi i parnice, ona se upravlja prema drugačijim zakonima i merama nego svet opsednut materijalnim blagostanjem, vlašću i uticajem. Ljubav je protivteža rđavoj beskonačnosti istorijskih komešanja. Onome koga je ljubav koštala diplomatske karijere i odvela čak do zatvora svakako treba verovati.

Don slavi metafiziku ljubavi koliko i neposrednost fizičkog dodira, upozorava na njenu zavodljivost i nestalnost. Proglašavajući sebe i svoju dragu za svece, pesnik priznaje da njihova ljubav možda neće dospeti u istorijske spise, ali da će "lep sobičak" naći u sonetima: s druge strane, potragu za ženom koja je i lepa i verna prepušta onima koji su spremni da putuju deset hiljada dana i noći i tek potom objave svoj neuspeh. Ipak, neuspeh potrage ne govori toliko o ženskoj prirodi koliko o svetu koji obeshrabruje vernost.

Da naglasi značaj ljubavi, Don će kao metaforu upotrebiti i geocentričnu koncepciju kosmosa: Sunce se okreće oko spavaće sobe, a zidovi koji opasuju ljubavnike opisuju i njegovu putanju. Sunce obavlja svoj posao grejući njih dvoje jer njih dvoje su ceo svet: on vladar, ona teritorija – ne zato da se uspostavi muška dominacija, već da se dokaže dominacija emocije. Emotivno i seksualno posedovanje ne idealizuje se, nego se naglašava njegova čistota: vulgarnost je negde drugde, u opsesiji politikom, vlašću i uticajem. Donova poezija nije toliko evokacija pesnikovog sveta koliko komentarisanje toga sveta i  sporenje s njim. Njegove najlepše ljubavne pesme imaju strukturu disputa i besede, i formu izvođenja dokaza.