Нација дебелих

Од нашег сталног дописника

Вашингтон – „Зажмурите и замислите 110 милиона предебелих људи како газе америчким тротоарима. Гарантовано ћете пожелети да очи брзо отворите.”

Овим речима је своју колумну у „Вашингтон посту” започела позната новинарка престоничког дневника Кетлин Паркер, дајући свој допринос узбуни коју је изазвала најновија прогноза националног Института за медицину, огранка Националне академије наука.

Прогноза да ће се до 2030. знатно погоршати већ велики проблем нације, превелика гојазност од које данас пати 78 милиона Американаца (укључујући и 12 милиона деце). Да ће их, уместо данашњих 36, бити чак 42 одсто. Три пута више него пре пола века.

Ово предвиђање, као и свако друго, не мора да се обистини, али је било довољно суморно да покрене нови круг дебате како да се епидемија заустави.

На њене узроке, у свом тексту скренула је пажњу и Паркерова, коригујући већ у другом пасусу хипотетични призор са тротоара америчке будућности: дебели у ствари неће газити по њима, већ ће бити у својим аутомобилима или у редовима испред продавница брзе хране.

Водећи аутор студије поменутог института Ерик Филкенстајн, који на Дјук универзитету предаје прехрамбену економију, на конференцији за штампу поводом презентације резултата позвао је да се „интервенише у интересу јавног здравља”.

Гојазност је наиме изазивач многих болести (дијабетеса пре свих), па и болест по себи. У годишњим националним издацима за здравство на овакве пацијенте одлази девет одсто, безмало 200 милијарди долара. Дебели наиме много чешће траже помоћ лекара него они нормалне тежине.

Нова прогноза је и нека врста потврде да је кампања којој се на чело ставила прва дама Мишел Обама, да се Америка „покрене” и да почне на мења своје прехрамбене навике, засад без резултата.

Коментари и анализе из америчких медија који се могу прочитати ових дана поново износе оно што се већ одавно зна: да је гојазност резултат не само неумерених апетита заиста великог броја Американаца, већ и многих „системских” фактора који је поспешују.

Као прво, Америка није гладна, хране је овде у обиљу и за њу се не троши велики део кућних буџета. Али проблем је у томе што је она најкалоричнија уједно и најјефтинија.

Прехрамбена индустрија је веома развијена, ланци ресторана „брзе хране” (овдашњи изум који је извезен и у остатак света) свеприсутни су, а радна и породична култура не подстичу спремање здравих оброка у сопственој кухињи, већ је први рефлекс да се на повратку с посла успут купи или поручи нешто готово.

Храна која се купује у самопослугама најчешће је превише заслађена, што је резултат прекомерне, али профитабилне, употребе такозваног високофруктозног кукурузног сирупа, заслађивача и конзерванса у исто време. Шест пута је слађи од шећера и његова хемија много више гоји, али је исплатив јер је јефтинији.

Сваки Американац у просеку кроз своје оброке конзумира око 27 килограма овог сирупа годишње, због чега није изненађење да је овде 26 милиона дијабетичара и још 79 милиона оних који су са повишеним нивоом шећера у крви кандидати да то постану.

Учинак „брзе хране”, чији је симбол „Мекдоналдс”, 2004. је веома уверљиво демонстрирао режисер Морган Спурлок документарним филмом „Моје суперувећање” (који је био кандидат за „Оскара”), у којем је лично био заморче: пуних месец дана је доручковао, ручао и вечерао искључиво у „Мекдоналдсу”.

Део експеримента је био и да узима већу порцију кад год му се понуди, а своје физичке активности прилагоди онима просечног Американца. Резултат је био да се угојио 11 килограма, холестерол му је (иако је пре тога био натпросечно здрав) скочио на 230, замастила му се јетра, постао је депресиван…

Под стручним надзором супруге, нутриционисте, требало му је 14 месеци да се врати на своју нормалну тежину од 84 килограма.

Узбуне сличне овој, као и кампање да се гојазност смањи, вођене су и раније, а најсвежија је она из 2009. у којој је Конгрес, уз сагласност обе партије, препоручио стандарде за маркетинг прехрамбених производа за млађе од 17 година (пошло се од тога да одрасли боље расуђују).

Уследила је очекивана противофанзива ове индустрије која је за лобирање да се то не примени потрошила 41 милион долара. Према недавном извештају Ројтерса, прехрамбени лоби је за супротстављање кампањи здраве хране председникове супруге и пооштравање регулативе уложио укупно 175 милиона.

Институт за медицину је овога пута, уз прогнозу о порасту гојазности, предложио и низ мера које би могле да је спрече: увођење минимума од 60 минута физичких активности дневно у школама, додатно опорезивање зашећерених „сода” (овдашње име за газиране напитке), пооштравање стандарда за храну намењену млађима од 18 година и слично.

Али то је одмах наишло и на политички зид, јер би, како је образложено, било искорак у правцу успостављања „државе дадиље”, односно мешање власти у сферу која не може бити личнија, исхрану, као и напуштање „појединачне одговорности”.

Дакле, ништа од нових прописа који би отклонили и очигледне парадоксе, попут онога да је пица, која се у расправама о гојазности описује и као велики „непријатељ нације”, у школским јеловницима сврстана у „поврће”.

Ови подаци о „нацији дебелих” су у очигледном контрасту са холивудском промоцијом витких и мишићавих. Велики број тркача, брзоходача и рекреативних бициклиста који се на овдашњим улицама срећу сваки дан сведочи да овде постоји и култура здравог тела. Али се срећу и дебели који, ако можда нису доминантнији, онда су у сваком случају – приметнији.