Самоубиства због економске кризе

Фотографија жене која показује тетоважу са ликом мужа који је због нагомиланих дугова дигао руку на себе, обишла је свет, и поново указала на можда најтрагичнији производ економске кризе – повећање броја самоубистава широм Европе. Тицијана Марони, удовица Ђузепа Кампанелија, положила је пре неколико дана цвеће на тротоар у Болоњи, тачно на месту где је почетком године њен супруг притиснут дуговима дигао руку на себе.

Кампанели је неколико месеци био без посла, а банкарска потраживања су се нагомилавали до износа за који је знао да никада неће бити у стању да врати. Постиђен и престрављен безизлазношћу ситуације, 28. марта је одшетао из породичне куће и спалио се испред зграде пореске управе.

Ова трагедија је превазишла породичне оквире и судбина Ђузепа Кампанелија је постала својеврстан симбол малих привредника широм Европе који су, исцрпљени економском кризом и бачени на колена, излаз потражили у самоубиству.

Његовој удовици се у маршу болоњским улицама придружило стотинак жена које је задесила слична судбина, али и грађани који су желели да подрже акцију и пошаљу поруку о озбиљности ситуације „онима који се за нешто питају”.

А ситуација уопште није наивна, а по неким мишљењима је драматична. Економски колапс се на повећање стопе суицида највише одразио у Италији, Грчкој и Ирској где је протресао углавном мале привреднике који све више прибегавају феномену од европске штампе крштеном „самоубиства због економске кризе”.

Бројеви су поражавајући. Према статистици којом располаже грчка влада, стопа самоубистава међу мушкарцима у овој земљи је порасла за 24 одсто од 2007. до 2009. године, док је у истом периоду црни биланс су Ирској нарастао за 16 одсто. На Апенинском полуострву је број самоубистава због материјалних проблема од 2005. до 2010. скочио за 52 посто.

Ово, међутим, није цела слика феномена који последњих година притиска Стари континент јер многе земље касне са обрадом статистичких података, а поједини случајеви суицида се не пријављују да би се избегло додатно узнемиравање породица. Података је, ипак, довољно да се изведе закључак да су најжешће погођене земље са најкрхкијом економском структуром, као и да је данак кризи плаћен са убедљиво највише мушких живота, махом приватних предузетника.

Повезаношћу економске неизвесности и самоубистава бавио се тим научника са Универзитета у Кембриџу који су установили директну везу међу њима.

„Финансијска криза угрожава животе људи, али далеко су опасније радикалне мере које задиру у социјалну заштиту запослених”, објаснио је за „Њујорк тајмс” вођа пројекта социолог Дејвид Стаклер и додао да би мере штедње могле кризу да претворе у епидемију.

Поједини терапеути у Ирској су овај феномен већ крстили као синдром „депресије келтског тигра” указујући на повећан број случајева несанице и анксиозности код средовечних мушкараца. Просечан „депресивни келтски тигар” је мушкарац стар 36 година, без посла је и притиснут беспарицом, дуговањима, прекинутим везама и самоћом.

Стручњаци указују да поред тога што је феномен самоубиства због економске кризе најгоре погодио економски најслабије земље Европе, ни оне „добродржеће” нису остале поштеђене. Основна разлика је, међутим, што су поједине нације попут Шведске и Финске успеле боље да одреагују и одбране се од надолазеће опасности. Незадовољство народа који је остао без посла каналисали су системским мерама подршке пројектима на тржишту рада, које су се показале као боља опција за помоћ угроженим од исплате једнократне новчане помоћи.

У осврту на алармантне информације о броју самоубистава осиромашених Европљана, амерички економиста Пол Кругман је указао на једну ширу, али сличну димензију овог феномена. Он упозорава да европски лидери ригидним спровођењем оштрих мера штедње Стари континент директно воде ка економском самоубиству, чије ће последице осетити цео свет.