Samoubistva zbog ekonomske krize

Fotografija žene koja pokazuje tetovažu sa likom muža koji je zbog nagomilanih dugova digao ruku na sebe, obišla je svet, i ponovo ukazala na možda najtragičniji proizvod ekonomske krize – povećanje broja samoubistava širom Evrope. Ticijana Maroni, udovica Đuzepa Kampanelija, položila je pre nekoliko dana cveće na trotoar u Bolonji, tačno na mestu gde je početkom godine njen suprug pritisnut dugovima digao ruku na sebe.

Kampaneli je nekoliko meseci bio bez posla, a bankarska potraživanja su se nagomilavali do iznosa za koji je znao da nikada neće biti u stanju da vrati. Postiđen i prestravljen bezizlaznošću situacije, 28. marta je odšetao iz porodične kuće i spalio se ispred zgrade poreske uprave.

Ova tragedija je prevazišla porodične okvire i sudbina Đuzepa Kampanelija je postala svojevrstan simbol malih privrednika širom Evrope koji su, iscrpljeni ekonomskom krizom i bačeni na kolena, izlaz potražili u samoubistvu.

Njegovoj udovici se u maršu bolonjskim ulicama pridružilo stotinak žena koje je zadesila slična sudbina, ali i građani koji su želeli da podrže akciju i pošalju poruku o ozbiljnosti situacije „onima koji se za nešto pitaju”.

A situacija uopšte nije naivna, a po nekim mišljenjima je dramatična. Ekonomski kolaps se na povećanje stope suicida najviše odrazio u Italiji, Grčkoj i Irskoj gde je protresao uglavnom male privrednike koji sve više pribegavaju fenomenu od evropske štampe krštenom „samoubistva zbog ekonomske krize”.

Brojevi su poražavajući. Prema statistici kojom raspolaže grčka vlada, stopa samoubistava među muškarcima u ovoj zemlji je porasla za 24 odsto od 2007. do 2009. godine, dok je u istom periodu crni bilans su Irskoj narastao za 16 odsto. Na Apeninskom poluostrvu je broj samoubistava zbog materijalnih problema od 2005. do 2010. skočio za 52 posto.

Ovo, međutim, nije cela slika fenomena koji poslednjih godina pritiska Stari kontinent jer mnoge zemlje kasne sa obradom statističkih podataka, a pojedini slučajevi suicida se ne prijavljuju da bi se izbeglo dodatno uznemiravanje porodica. Podataka je, ipak, dovoljno da se izvede zaključak da su najžešće pogođene zemlje sa najkrhkijom ekonomskom strukturom, kao i da je danak krizi plaćen sa ubedljivo najviše muških života, mahom privatnih preduzetnika.

Povezanošću ekonomske neizvesnosti i samoubistava bavio se tim naučnika sa Univerziteta u Kembridžu koji su ustanovili direktnu vezu među njima.

„Finansijska kriza ugrožava živote ljudi, ali daleko su opasnije radikalne mere koje zadiru u socijalnu zaštitu zaposlenih”, objasnio je za „Njujork tajms” vođa projekta sociolog Dejvid Stakler i dodao da bi mere štednje mogle krizu da pretvore u epidemiju.

Pojedini terapeuti u Irskoj su ovaj fenomen već krstili kao sindrom „depresije keltskog tigra” ukazujući na povećan broj slučajeva nesanice i anksioznosti kod sredovečnih muškaraca. Prosečan „depresivni keltski tigar” je muškarac star 36 godina, bez posla je i pritisnut besparicom, dugovanjima, prekinutim vezama i samoćom.

Stručnjaci ukazuju da pored toga što je fenomen samoubistva zbog ekonomske krize najgore pogodio ekonomski najslabije zemlje Evrope, ni one „dobrodržeće” nisu ostale pošteđene. Osnovna razlika je, međutim, što su pojedine nacije poput Švedske i Finske uspele bolje da odreaguju i odbrane se od nadolazeće opasnosti. Nezadovoljstvo naroda koji je ostao bez posla kanalisali su sistemskim merama podrške projektima na tržištu rada, koje su se pokazale kao bolja opcija za pomoć ugroženim od isplate jednokratne novčane pomoći.

U osvrtu na alarmantne informacije o broju samoubistava osiromašenih Evropljana, američki ekonomista Pol Krugman je ukazao na jednu širu, ali sličnu dimenziju ovog fenomena. On upozorava da evropski lideri rigidnim sprovođenjem oštrih mera štednje Stari kontinent direktno vode ka ekonomskom samoubistvu, čije će posledice osetiti ceo svet.