Повратак Гогоља

Моја одлука да се оканем изборних тема није могла да потраје довољно дуго. Та лица, која гледамо годинама, неизбежно изазивају досаду и благу поспаност. Још је горе сатима слушати бајате производе аналитичке памети. Убише нас општа места и мудрости сачуване из давно прошлих времена.

Али бар један од њих је добро рекао како у Србији никада не може бити досадно, бар не до краја. Домаћица која је пазарила на једној београдској пијаци, рече како нема воље да било шта каже о изборима јер је политика наводно „прљава работа!”.

Зар то не беше вештина могућег? Ако се са мало више пажње паралелно размотре наведене, иначе недовршене дефиниције, у суштини битне разлике и нема.

Крај изборне досаде означен је оптужбама да су „избори покрадени”. На том нивоу већ је нестало осећање како је у нас политика престала да буде оквир драматичних обрачуна и извора свакојаке мржње. На дан кад су саопштени званични резултати гласања од 6. маја, пред јавност су „изнети” џакови са гласачким листићима, који су пронађени у неком контејнеру. А то је ваљда индиција да је неко негде завукао руку у џеп слободној грађанској вољи. Једној од ретких коју имамо.

Нешто пре тога, сличне оптужбе изнели су лидери Двери и радничко-сељачког покрета. У Српској напредној странци, лидери су се прво покарабасили око лоших резултата. За кампању која води поразу оптужен је Александар Вучић. На Вучића повика, а онда је нађена спасоносна врећа, кадра да својим садржајем изазове мучне оптужбе и међусобице у ровитој Србији.

Афера је рођена и ваља је неговати и хранити. Можда новим џаковима, сведоцима и доказима. Томислав Николић је у помоћ симболички позвао Николаја Васиљевича Гогоља, и његове „Мртве душе”. Наводно је на бирачким списковима било 500.000 мртвих, па су ти мученици, као такви, успели некако да дају свој глас. За победнике, наравно. А победу су проглaсили сви.

Ако би било заиста тако, шта су радили људи задужени за ажурирање централног бирачког списка? Средином априла статистичари су се јавно похвалили да су у старим списковима направили преко три милиона исправки, избацили мртве, а адресе бирача учинили потпуно ажурним. Свако је могао да гласа тамо где се затекао.

Е сад, одакле нових пола милиона мртваца способних да бирају? То више није питање за писца Николаја Васиљевича него за кључне артисте у српском политичком водвиљу.

Афера, сама по себи а и по дигресијама које се одатле неизбежно приказују, може да има више димензија. Пре свега, са таквим стварима нема игре. Ако је неко покушао макар у једном џаку да илузију о слободи избора претвори у опасну подвалу, тај мора пред праведног Дачића и његове органе.

Скандал би могао да буде и оправдање губитника за недостатак идеја, или признање политичких групација да су у бирачким одборима имали наивне и недовољно ревносне депутате. Тај који би пресретао возила са оригиналним листићима није сасвим луд да замењене и узапћене хартије баци у контејнер пред којим дежура будни представник преварених. Ваљда је тако. Аутор признаје да није упознат са најлукавијим механизмима таквих крађа, па су овде наведене само неке претпоставке о тајнама најдуже изборне ноћи.

Србија добро памти 96. годину прошлога века, када је у просеку свако домаћинство разлупало пола кухињског посуђа због похара на локалним изборима. Револуција у октобру 2000. била је резултат покушаја новог изборног разбојништва, али и других, ванполитичких околности. Грађанска енергија и бес били су тада незаустављиви. Власт Милошевића и радикала отишла је на изборима, али је пала на улицама.

Тешко је данас правити аналогију са двехиљадитом годином. Скоро да је немогуће, чак и уз (углавном непроверену) досетку како се историја може поновити. Помало као трагедија, више као фарса. Чак и уз могућност да је неко негде муљао, све је другачије. Валидне оцене казују да су избори били чисти.

Значи ли то да посматрачи нису успели да виде све, бар све оно што је најважније. Пре 2000. године Србија је била опасно подељена на патриоте и издајнике, при чему је клика на власти имала монопол да дели народ на основу оданости владајућем пару. Данас је таква дихотомија безнадежно застарела, скоро немогућа. Али подела на поштене и лопове у осиротелој држави може да буде модел контроле латентног социјалног бунта.

Пре 20. маја Тадић и Николић ће се срести лицем у лице само једном. Одмериће снаге 16. маја, у двосатном ТВ дуелу. Онај ко изгуби изборе одлази у политичку архиву. У случају ове двојице претендената на српски престо, волшебног џака из контејнера више неће бити.