Казабланка у ослобођеном Београду

Почетком 1945. године, у Београду, на тадашњем Позоришном а данашњем Тргу Републике, лумповало се до зоре у бару „Клеопатра“, на месту где је донедавно била продавница „Југоекспорта“. Сценографија у „Клепишу“, како су му тепали посетиоци, подсећала је на ону из филма „Казабланка“, али, по разузданости и лудовању, овај ратни порочни пункт могао се поредити са америчким баровима у Сајгону. „Клеопатра“ је била црвени лампион у помрчини престонице порушене бомбама и гранатама. Нестварни контрапункт општој беди и јаду, крварењу на Сремском фронту, полицијском часу, терору Озне, гладовању и смрзавању...

Тако сведочи, у наставку казивања за наш лист, данас 85-годишњи геолог Зоран Обрадиновић, а у то време седамнаестогодишњи спикер и рецитатор Радио Београда.

С ноћном пропусницом медијског посленика, у друштву свог старијег колеге Слобе, голобради Зоран се, сваке вечери, спуштао полумрачним спиралним степеништем до ложа „Клепиша“, пресвучених црвеном кожом.

„Већ после десет часова увече бар је био пун. Насупрот улазу био је шанк урађен од црног дрвета, с раскошним избором вискија, ликера, коњака, разних коктела... Бармен, глатко избријан и дискретног гласа, био је упарађен у белу блузу са златним плетеницама. Столњаци беж боје спуштали су се до пода. Поред луксузних пепељара, на сваком сточићу, сервирани су тањирићи с печеним бадемима.

Сијалице су биле блокиране стаклима пастелних боја. Келнери у црним смокинзима, с лептир-машнама, служили су ме вискијем и мојим омиљеним коктелом ’Александер’. Имао сам пара а да ни сам не знам одакле. Више је плаћао Слоба о коме заправо нисам знао ништа и који је, стекао сам утисак, радио за Озну. Стварни свет, ван ове хедонистичке оазе, изгледао ми је као нека представа. Пун младалачке радости, пливао сам у полусну, као у екстази и питао се понекад да ли сам нормалан“, прича г. Обрадиновић на основу свог сећања и дневничких белешки.

„Клеопатра“ је била стециште америчких, совјетских и британских официра, новинара, чланова војних мисија и шпијуна из западног и источног савезничког крила. Енглези су у једном ћошку певали своју песму „Типерери“, Американци свој кантри, а Руси, наизменично, „Рјабинушку“ и „Каћушу“, надвикујући се међусобно.

Зоран је упамтио да је највише било униформисаних Американаца, осионих и бахатих, пуних себе, а да је десна централна ложа била резервисана за совјетске официре који су једва улазили у њу, корпулентни, са силним одликовањима и златним еполетама.

„Американци су обожавали да зачикавају Русе и то за време игре на подијуму. Сценарио је увек био исти: док су се зајапурени Руси угуравали назад у ложу Американци би их нападали, ударајући их бесомучно. Али, чарке и туче трајале би кратко како се не би изазвала војна полиција да интервенише“, каже Зоран.

Наравно, бар је био препун дама разних фела. Стриптиз није извођен, али су костими варијете играчица откривали готово све. Жонглерима су асистирале девојке беспрекорне грађе, а анимир-даме су биле раскошно обучене, с негованим фризурама, маникираним ноктима и брижљиво пудерисаним лицима. Али, тврди наш саговорник, понекад су у „Клепиш“ залазиле и униформисане партизанке.

„Бар је званично радио до четири ујутро а празнио се још један сат касније. Тада сам излазио и ја, чекајући да заклопара трамвај. Био сам опијен, не само од алкохола.

Нисам веровао да ми је судбина подарила овакав, ’сладак живот’, док мој отац, бивши судски пуковник у Српској државној стражи, сваки дан дрхти од страха да га не изведу на суд или пред стрељачки вод. У време док десетине хиљада људи стрепе у својим становима, иза завеса, као у мишјим рупама, чекајући да им конфискују имовину, да постану бескућници и беспризорни“, сведочи г. Обрадиновић.

Према његовој причи, у „Клеопатри“ је, сваке вечери, увек у истој барској столици, седео Титов син, Жарко Броз, у униформи совјетског мајора. Пушио је и испијао вотку, у чизмама и рубашки украшеној руским орденима. Сувоњав, напрегнутих црта лица, није гледао ни лево ни десно, као да за њега нико други није постојао.

Зоран Обрадиновић се сећа најопасније сцене у препуном и бучном бару: „Једне ноћи пред само затварање ’Клеопатре’ настала је узбуна. Ширио се шапат: ’Убише Жарка Броза’! Музика је и даље трештала. Никакав пуцањ нисам чуо, ваљда зато што сам се затекао у тоалету. Предворје су блокирали неки људи у цивилу. Пропустили су ме. Видео сам Жарка како седи на степенику док се десном руком држи са стомак, а све око њега било је натопљено крвљу.

Излетео сам напоље и Улицом Жоржа Клемансоа шмугнуо ка Ташмајдану. Жарко је имао среће, ниједан витални орган није му био повређен. Већ после неколико месеци видео сам га на улици како иде укочен и прав, у униформи мајора Црвене армије“.