Муке по Шћепану и „Милану Топлици”

Вича код Прокупља – На десној обали Топлице, испод три брега, шћућурило се село Вича. У стара времена овде су живели викари српског велможе Милана Топлице, чији је град био на брду. До остатака зидина тешко се долази, све је зарасло у шуму, шибље и трње.

Мало лакше се долази до куће Слободана Драмићанина. Недавно су насуте вододерине дуж узаног пута, којим се пењемо под само брдо. Пред лепом кућом дочекују нас Шћепо (тако Слободана сви овде зову) и његова супруга Драгосава. Кућу и стаје градили су, веле, у она срећна времена. Сад су тешки дани и за њих двоје и за њихову децу.

Вича је село стешњено између реке и брда, па се овде живело углавном од воћа и стоке. Кад је кренула индустријализација, све што је могло отишло је у градове. У 75 кућа сада нема ни сто људи. Драмићани су међу малобројнима који су овде остали. Отац Шћепов је радио у Нишу и све до пензије свакога дана путовао возом на посао, 65 километара у једном правцу. Тако је одржавао и домаћинство и подизао два сина и две ћерке.

Седамдесетих година уместо мале радионице за флаширање минералне воде која извире баш овде, „Прокупац“ је отворио велику фабрику. Не овде, него преко реке у селу Тулару, ближе главном путу. И Слободан, као и многи из ових села, нашао је ту запослење. Пешачио нешто више од три километра, али је ипак био код куће. А фабрика „Милан Топлица“ је пословала изузетно. Минерална вода продавала се широм Југославије, па и извозила.

– Живело се лепо. Давали су кредите за градњу кућа, тако смо и ми сазидали нашу. Имали смо свој аутобус, ишли на излете и одморе од Охрида до Бледа. Али, наша фабрика паде у стечај, па је продадоше. Нови власници убрзо избушише два нова бунара, изградише нову халу, дођоше модерне машине. Ми се порадовасмо. Али, не лези враже – пуче брука са тим власницима: један се обеси у затвору, друга двојица некуд побегоше, а ми ево већ десет година остасмо и без посла и без плате – казује Слободан Шћепо Драмићанин.

Он је био командир обезбеђења фабрике. Кад је фабрика престала да ради, њих осморица се договоре да остану да је чувају. Штета да се разнесе такво богатство, мислили су да ће, ипак, држава нешто предузети да ово проради. И тако: четворица су чувала хале и машине, а четворица капије. После неког времена, осташе само она четворица на капији. Десет година ни шраф из фабрике нико није однео. А машине и сад стоје запаковане.

– Е, дође време да ја идем у пензију. Предам захтев, кад тамо ми кажу да морам да доплатим осигурање за четири године и два месеца – равно 238.500 динара. Одакле мени те паре, кад годинама нисам примао плату. Жена каже исто: ми те паре немамо. Али, наш син Драган навалио да прихватим. Шта ћу: узмем кредит за пола, а пола позајмим код добрих људи. И тако остварим пензију. Сад примам 16.000, а отплаћујем 12.000 динара. Јесте, нико ми не рече ни хвала за све ове године што сам са другарима чувао фабрику без динара, али ја, ипак, кажем: хвала „Милану Топлици“ бар за оно што сам лепо проживео радећи ту – казује Шћепан.

Његова Драгосава додаје: „Да је среће да можемо да помажемо децу. Син ради код приватника, снаја је без посла, а имају двоје деце. И ћерка Ана и њен муж не раде, са двоје деце, такође. Од пет крава у селу, наше су две. А добре су да их нема надалеко. Ето, од сира и кајмака узмемо коју пару. И то је све.“

А из цеви на извору куља вода као гејзир, 18 литара у секунди. И отиче у Топлицу! Одлази богатство унеповрат.