Мајци Нади остале само успомене

Краљево – На кући у Краљеву, у насељу Сијаће поље на чеоној фасади мермерна табла са именима тројице младића, Срђана, Бобана и Горана, синова Наде и Драгољуба Милића. Испод табле читуља о смрти Драгољуба. А у кући Нада Милић, усамљена. Живи са сликама, одликовањима, трофејима, униформама и другим драгим предметима и успоменама преосталим од синова и супруга. Њену породицу уништио је рат, покосила туга... За нешто више од једне деценије четири смрти, које су долазиле у њен дом, у пролеће, како нам каже, „ето, увек у време кад све расте и буја“.

Милићи су стара, часна и патриотска породица са Косова и Метохије. Потичу из Гојбуље код Вучитрна, а Надини су Далматинци, давно пресељени у Станишић код Сомбора. Она и Драгољуб су се упознали док се он школовао у Сремској Каменици, у Школи унутрашњих послова. Склопили су брак 1971. године и живели у Косовској Митровици, а онда у Приштини. Драгољуб је ишао за послом, радио у полицији, био и на руководећим функцијама док је Нада била службеник у општинској администрацији, а потом у приштинској „Електродистрибуцији“.

Имали су срећан брак, 3. априла 1973.године родио им се син Горан, а 16. фебруара наредне године близанци Срђан и Бобан.

Добра деца и добри ђаци. Горан је завршио економски факултет у Нишу и запослио се на царини, а Срђан и Бобан београдску војну гимназију. Близанци, снажни, скоро двометраши били су узорни спортисти. У скоку увис освајали су трофеје у јуниорској конкуренцији, као чланови АК „Партизан“. Бобан је завршио војну академију и стекао чин поручника. Срђан је са Академије отишао на дообуку за артиљерца, био је подофицир, унапређиван све до чина потпоручника. Обојица су желели и добили службу на Косову и Метохији. Срђан је био подофицир у 125. бригади копнене војске у Косовској Митровици, а Бобан официр у 52. батаљону војне полиције у Приштини.

Несрећа је дошла крајем деведесетих. Албански терористи крећу у нападе на српске куће, из заседа убијају, отимају грађане, полицајце, војнике... Под војни џип, у месту Томислав код Србице поставили су мину од које је 31. марта 1999. године погинуло троје војника, а Срђан је са тешким повредама пребачен на ВМА. Преминуо је 4. априла у 26. години и уз велику тугу родбине и колега сахрањен на приштинском гробљу.

Посебно је туговао његов брат близанац, Бобан. Десет дана после братовљеве смрти, 14. априла 1999. године, у месту Волујак код Ђаковице, две ракете НАТО-а погодиле су оклопно возило. Све је претворено у огањ и пепео и тако гине и Бобан Милић са седморицом сабораца.

И, опет река људи од дома Милића до приштинског гробља, а отац Драгољуб сваког сусреће у очају и пита: „Људи, шта се ово догађа са мојом породицом?“ Тако је и написао у својој исповести, у књизи посвећеној синовима под насловом „Соколови поломљених крила“.

Половином јуна те године, несрећна породица Милић се сели у Краљево. Драгољуб ипак остаје на Косову, бори се на Кошарама са саборцима својих синова. Не преза, понекад и не избегава метак, али се присећа молбе сина Горана који му је при поздраву казао „Немој да погинеш!“

И, није. Октобра те године успели су да посмртне остатке синова пребаце на гробље у Краљево, на узвишицу изнад града звану Барутана.

– Таман када је нашим херојима истекла година – прича нам Нада – опет у пролеће 13. маја 2000. године, у јутро, у кревету сам затекла беживотно тело и трећег нашег сина Горана. Ништа на то није указивало, те ноћи је излазио у град. Ето, препукло му срце, од туге. Дознали смо после да је сваког дана обилазио гробове браће, онако у униформи цариника тамо седео, пушио и са њима разговарао, а нама је говорио да је закаснио, јер није имао превоз пошто је радио на прелазу Котроман код Вишеграда – прича нам кроз сузе мајка Нада.

И, ту није крај несрећи ове породице. Прошле године, 8. априла, после вечерње шетње, изненада је позлило Драгољубу. Преминуо је а није боловао. Био је здрав, физички активан као дугогодишњи полицајац и џудиста, могао је још да живи, била му је 61 година.

– Тако... Сада живим за дан када ћу горе код њих. Обилазим гробове, разговарам са сликама. Долазе ми Бобанове и Срђанове колеге из војске, посећују комшије, рођаци, пријатељице... Одем понекад и у Косовску Митровицу. Тамо један трг носи име мојих синова. Била сам и код мојих у Војводини – каже Нада Милић.

Не помиње да ли јој достиже за живот од мужевљеве пензије, ћути и када је питамо да ли су је посећивали представници власти. Питамо и да ли би и овде у Краљеву, у Београду, можда, неки трг, нека улица, сокак могао да носи име њених синова, а нема одговора. Схватамо, и тишина је сродник туге и смрти.