Геометријске структуре

У контексту вршачке, војвођанске и српске ликовне сцене деведесетих година развијало се усамљеничко, аналитичко стваралаштво Мирослава Павловића (1952) чије су уметничке идеје блиске традицији конструктивиста и минималиста. Наиме, доследна и убедљива стваралачка поетика, концентрисаност на проблем примарне геометријске структуре и односа простор-симетрија, уводе Мирослава Павловића у ред издвојених појава на рецентној ликовној сцени.

Дипломац Ликовне академије у Букурешту (1980), он осамдесетих излаже у Румунији, скандинавским земљама и Америци а, 1992. године враћа се у родни Вршац. Павловићев боравак у иностранству допринео је да његов рад неко време остане на маргинама актуелности и готово непознат домаћој културној јавности. Та, рецимо неправда, исправљена је 1997. године када је у вршачкој Конкордији организована његова велика самостална изложба која је већ својим насловом "Симетрија и простор", непосредно маркирала Павловићев стваралачки фокус, базиран на питањима како симетрија и простор материјално егзистирају у пољу конструисане слике?

Промотивна изложба у Конкордији је, исто тако, представљала и својеврсни стваралачки резиме (60 слика-објеката и серија радова на папиру покрило је деценију и по рада) у којем је истакнут Павловићев јасан ауторски концепт и његово неговање суптилне линије геометризма; у духу добрих старих времена, ова поставка је анимирала проминентне критичаре који су допринели бољем стручном позиционирању Павловићевог рада а, уз своје позитивне оцене, они су наставили током ових десетак година да прате његов актуелни ток.   

У том контексту критичар Стеван Вуковић, кустос галерије Студентског културног центра, представља нове радове Мирослава Павловића. Критичарском синтагмом Д-радови, тј. Димензиони радови, означава се читав комплекс Павловићевог стваралаштва заснованог на примарним геометријским структурама; изложбу у СКЦ чини десетак радова на зиду галерије, а поставком доминира велика подна инсталација састављена од дрвених греда наслаганих по одређеном систему.

Настављајући доследно да развија концепт слика-објекат и рад у серијама, он понавља – са малим разликама – слику апстрактног и минималистичког знака. Тако постављен систем лапидарних знакова лишен је представљачког, али су сачувана пиктурална својства рада. Павловић компонује и декомпонује физичке јединице тако што узима из целине фрагмент, из фрагмента компонује нову целину, а поступак је сличан колажу. У том концепту он повезује сликане и сечене површине платна или папира у нови просторни однос, а провидна фолија којом су омотани ови радови сугерише флуидност треће димензије, дистанцу, тактилни квалитет рада. Градњу тела слике-објекта Павловић реализује у квадратном формату, сублимишући кроз изабрани аналитички поступак верзију геометријске апстракције. Композиционе варијације у визуелно сродним циклусима наглашавају процесуалност рада као и ауторову потпуну посвећеност проблему превођења слике-плохе у слику-објекат. Инсталација у простору, конципована као органски део ове поставке, део је тог процеса просторног конструисања тродимензионалне слике. Испитујући њена примарна физичка и геометријска својства Мирослав Павловић систематично и упорно истражује однос хармоније форме и простора.