Висока цена издаје

Од нашег специјалног извештача
Берлин, 10. фебруара – После традиционално гламурозног старта који је овог пута, уместо Холивуду био препуштен Французима (филм "Живот у ружичастом"), јучерашњи други дан Берлинског фестивала у такмичарском програму понудио је три занимљива (и ништа више од тога) филма.
 Први је дебитантски филм "Година када су моји родитељи били на одмору" искусног бразилског телевизијског редитеља Саоа Хамбургера, који не само због наслова, подсећа на Кустуричиног "Оца на службеном путу", јер је цео филм испричан из визуре дечака чији су родитељи, током "вунених времена" доспели у политичке неприлике. Радња филма догађа се у време када је Пеле на врхунцу каријере и почиње светско првенство у фудбалу. У Бразилу влада војна диктатура, родитељи малог Маура морају да беже пред политичким прогоном, лажу свог сина да одлазе на одмор и остављају га код деде у јеврејској четврти Сао Паола. Деда умире, а бригу о дечаку колективно преузимају комшије, углавном стари европски Јевреји који говоре искључиво јидиш и чуде се што Мауро није обрезан и не зна ништа о вери отаца. Фудбал као метафора, сукоб култура, политичка репресија кроз очи детета, вера, патриотизам и окружење фавела, чине главне сировине овог Хамбургеровог филма у којем је мало оног што већ није виђено. Идеје и решења у филму нису оригинални, али јесте његов високи емотивни потенцијал.

Историјско-политичку драму понудио је и амерички редитељ Стивен Содерберг. Његов романтични трилер "Добар Немац" рађен је у традицији класичног филм ноара. Радња овог црно-белог филма смештена је у 1945. годину, у време сусрета Черчил–Рузвелт–Стаљин у Потсдаму и првих назнака почетка хладног рата. Главни јунак је бивши амерички дописник из Берлина (Џорџ Клуни) који се враћа у овај град да прати потсдамску конференцију, али и проналази и предратну љубав Лену (Кејт Бленчит), мистериознију него икада пре. Заплет почиње када је дописников шофер, млади амерички војник (Тоби Мекгвајер) склон шверцу по свим зонама подељеног града, пронађен мртав и када главном јунаку постаје јасно да у убиство нису умешани Руси. Од тог тренутка Содерберг нуди више скуп добрих замисли него чврст и компактан филм, у чијој се позадини отварају многа геополитичка и етичка питања, испровоцирана тезом да су Американци сакрили злочине немачког научника како би добили његов најзначајнији пројекат – атомску бомбу (филм је рађен према роману Џозефа Кенона). У богартовско-беколовској атмосфери филма, Џорџ Клуни игра сувише лаконски пратећи своје заљубљено срце, док Кејт Бленчит преузима добар део колача, као жена која је проживела и преживела низ трагичних момената. А преживљавање има цену, мистериозна Лена платила је издајом дванаесторо Јевреја, који су због тога нестали у логорима...

Зачудо, али "Ја сам киборг и то је о кеј", филм култног корејског редитеља Чен-Вук Парка кога публика иначе познаје по насилним и акционим трилерима из трилогије о освети ("Господин Освета", "Олд бој" и "Госпођа Освета"), пун је емоција. Са градских улица, чудесних и мрачно-ексцентричних буџака, Парк је сада "утекао" право у лудницу у коју смешта комплетну радњу и ликове из свог новог филма. Само на први поглед ово је прича о девојци Со-Јунг која је одведена у болницу јер верује да је киборг, одбија да једе и лиже батерије, а када се прича разгрне из дубине испливава Парков есеј о недостатку љубави и смислу живота, да би се на крају родила и права поетско-љубавна авантура. Визуелно екстравагантна, садржајно екстремна и наративно хаотична. Они који Чан-Вук Парка сматрају врхунским филмским манипулатором којем је неопходна посета психијатру, напуштали су пројекцију већ после 15 минута. Они други, који Парка сматрају култним аутором, остали су до краја и добили још један његов филм за обожавање.
 За највећу буку у данашњем, трећем фестивалском дану најзаслужнији је филм "Добар пастир" легендарног глумца и већ други пут и редитеља – Роберта де Нира. За многе је његов филм и највеће досадашње фестивалско разочарење које траје, чак, 167 минута. Али, није предуго трајање филма његова највећа мана. Много је већи проблем што је Де Ниро, интригантну тему рађања ЦИА, разрађену кроз животно путовање једног од њених оснивача, водио тромо, без усклађеног ритма и самим тим, веома заморно за гледаоце. Де Нирова филмска прича, у већим и мањим скоковима, обухвата период од 40 година, мењајући често геополитичко окружење у чијој се позадини "плете". Сви потенцијали моћног и на дужи рок памтљивог филма суспенса, очигледно су угушени још у самом сценарију (Ерик Рот). Он нуди и серијал једнообразних ликова којима је издаја, на професионалном и личном плану, чини се једини мотив. Главног јунака, Едварда Вилсона једног од оснивача ЦИА игра прилично аутентично Мет Дејмон. Лик његове супруге Кловер, која га стрпљиво чека код куће, тумачи Анџелина Џоли, а од публике се очекује да у њено стрпљење и верност, до краја поверује. А то је тешко.