А aко не сада, када…?

Прошле седмице је у Београду, у организацији Савеза јеврејских општина Србије, Фондације Хајнрих Бел и Фондације „Сећање, одговорност, будућност“, одржана Међународна конференција о будућности простора познатог под именом „Старо сајмиште”.

Била је то прилика за подсећање на неке веома важне ствари.

За почетак, на то да је још пре 75 година, уочи Другог светског рата, на северној обали Саве, а једва неколико стотина метара од центра Београда, подигнуто за те прилике веома савремено сајмиште. Разлог за реализацију овог, за то време, врло амбициозног пројекта било је то што је требало да послужи као место одржавања великог Међународног сајма узорака 1937. године, и тадашњи млади и модерни београдски архитекти добро су искористили шансу, а резултат је био један, за те прилике, врло маркантан комплекс који је потврђивао и жељу и способност за придруживање релевантним токовима светске културе и привреде.

Трагичан след историјских догађаја довешће, нажалост, до тога да ће само неколико година касније Сајмиште служити у сасвим друге, дословно монструозне сврхе. У њему ће се 1941. и 1942. под немачком окупацијом налазити злогласни Iudenlager Semlin, концентрациони логор у коме је убијено више хиљада људи. Апсолутно прецизних података нема, наравно, али историчари процењују да је употребом злогласне „душегупке“ – камиона гасне коморе, у периоду између новембра 1941. и маја 1942. систематски убијено око 7.000 Јевреја, углавном жена и деце. Управо „заслугом” Сајмишта, Србија је постала прва територија под немачком окупацијом која је проглашена „очишћеном” од Јевреја (iudenfrei).

Касније, у периоду између 1942. и 1944. године, ту ће бити Anhaltelager, прихватни логор за политичке затворенике, заробљене партизане и принудне раднике. Још најмање 10.500 људи убијено је или умрло услед болести или глади у том логору.

После Другог светског рата „судбина” Сајмишта се често мењала. Варирала је између различитих идеја (и покушаја њихових реализација још различитијих интензитета) па је Сајмиште било и главни штаб омладинских радних бригада, и уметничка колонија, и симбол страдања народа Југославије, и симбол српског мучеништва – „српски Јад Вашем“, да би у последње време постало и предмет (не)прикривених аспирација „наших” представника „либералног капитализма” расположених да маркантну и престижну локацију финансијски „валоризују” изградњом каквог стамбено-пословног центра или већ нечег сличног.

Како са Сајмиштем ствари стоје данас? Тренутна реалност је да се већина објеката и земљишта користи за намене (угоститељство, забава, супстандардно становање) које је веома тешко довести у склад с културним и историјским значајем локалитета. Неки објекти су срушени, а они који су сачувани у врло лошем су стању. У посебно лошем стању је „главни“ објекат, онај са централном кулом коме је неопходна хитна санација. Генерално, услед вишегодишње небриге и неодржавања, цео комплекс је у континуираном пропадању. Отпадају делови фасада, објекти се урушавају или девастирају великим бројем доградњи и преградњи, уз коришћење неодговарајућих материјала и уништавање оригиналних грађевинских материјала. Оштећени кровови се не санирају па су велика оштећења од воде и влаге. Стање је очигледно врло лоше, а најлошије је то што и не знамо колико лоше, јер не постоји никаква свеобухватна стручна анализа тог стања.

У предговору књиге „Старо сајмиште” Јована Бајфорда, једне од најбоље написаних о Сајмишту, наглашава се значај размишљања о начинима обележавања људског страдања како би се „одала достојна пажња жртвама, подсећало на искуства која се не смеју поновити и допринело стварању симболичких простора на којима се могу срести ружна прошлост, и надајмо се, боља будућност”.

Чињенице говоре да смо на тај значај заборавили. Крајње је време да се то промени.

Зато је за назив Међународне конференције о Старом сајмишту с пуним правом изабрано питање: „А ако не сада, када...?” На крају конференције члан Градског већа Београда Жељко Ожеговић најавио је да ће до краја ове године бити реализован пројекат санације три објекта, међу којима и централне куле Старог сајмишта. То је без сумње охрабрујуће, јер би могло да значи да ће постављено питање добити једини прави одговор.

Повереник за информације од јавног значаја