Србија под штиклом

Можда наши славни дедови који су брчкали уморне, јуначке ноге у лаворима док су наше бабе клечале крај, на оном лепшем, спокојнијем свету увелико одржавају ванредне конгресе, како би истражили разлоге мушког посртања и посусталим унуцима на земљи упутили последње поруке упозорења. Али, дубоко верујем да су њихови напори узалудни. Ако је неко до ове недеље можда и гајио илузије о Србији као мачистичкој земљи, после још једног женског "блиц крига" овог викенда, мора да призна да живи у – отаџбини под штиклом.

Јелена Јанковић је освојила турнир у Риму и незаустављиво граби ка броју један женског тениса, у пратњи Ане Ивановић, која је прошле недеље покорила Берлин и такође ушла у престижни "клуб 10" најбољих играчица света. Отписане и заборављене Нишлијке из рукометног клуба "Наиса" направиле су истински подвиг и освојиле велики пехар Европске рукометне федерације, а у још једном викенду српских женских победа на Монт Еверест се попела и Драгана Рајбловић, прва дама из Србије и региона, која је видела свет са 8.848 метара. Марија Шерифовић увелико промовише "Молитву" на европској турнеји, као неформални амбасадор новог српског женског поретка.

Жао ми је, драги и ретки читаоци у панталонама, који можда још верујете да се овде мужјаци још брију ловачким ножем насуво, али мислим да је заиста дошло време да се и политичко лидерство препусти владаркама у сукњама. Наша политичка елита, у којој жене служе само као део ентеријера, међутим, још није спремна да капитулира и препусти им најважнија места у државној администрацији, тако да су освајачице трофеја на много тежим фронтовима ипак изгубиле битку за фотеље у новој влади. Само ће њих четири бити "госпође министарке" у најгломазнијем кабинету у региону. 

Можете ли, заиста, замислити министра полиције у мини сукњи или министра војног у хулахопкама? Да ли је дошло време да можда у кабинет директора тајне службе ушета нестраначка дотерана госпођица, да лупи шаком о сто, построји бркате дебеовце, а да при томе не загребе лак на ноктима? Французи немају проблем да салутирају женској министарки унутрашњих послова која, узгред, мора да умири ватрена париска предграђа, у влади у којој готово педесет одсто чине "оне". Ако је у Француској "феминизација политике" била очекивана, на опаком југу Балкана, у земљи у којој је доскора владао стари добри обичај да се женама обраћају по имену њихових мужева, појава младе тридесетогодишње власнице пендрека Гордане Јанкуловски представљала је праву сензацију. Све док није научила Македонце да пазе за ким звижде на улици. Није далеко дан када ће и у српску председничку трку ући жена. Ко не верује, нека сврати до Новог Сада.

Због женских резултата у последње време, међу овдашњим клонулим јуначинама, тражи се осветнички одговор: зашто оне боље пливају кроз транзицију? Да ли због мушке несигурности ничу сигурне женске куће? Кад оперем судове и усисам кућу, радо ћу вам одговорити и на то питање.