ПОСЛЕДЊА ИГРА ЛЕПТИРА

Замислите да у неким нашим угледним новинама налетите на изјаву аналитичара који каже: "Такозвани демократски блок је само једна лако памтљива маркетиншка фраза и вешт начин да се поједностављено представи црно-бела слика српске политике. У најбољем случају, то је термин без правог значења, а у најгорем – главни извор неспоразума и погрешног схватања српске политичке сцене на Западу".

И још дода како су се "све партије у српском парламенту последњих седам година мање-више понашале демократски, а уколико је уопште нечије ангажовање у демократији било спорно, то су онда заправо биле неке од партија у такозваном демократском блоку". То јест, оне партије које су најмање два пута бојкотовале председничке изборе, више од три месеца одлагале формирање владајуће коалиције, вршиле притисак на демократске медије док су биле на власти, произвеле аферу "Бодрум" и према нахођењу избацивале посланике из парламента. И још, поврх свега, каже да све то потврђују и последњи догађаји са избором Томислава Николића за председника парламента и закључи како се он, све у свему, приказао у много бољем светлу него многе "демократе".

Јасно је да би, након ових речи, дотични или сместа окончао аналитичарску каријеру на већини наших независних, еврореформских медија, или био трајно обележен као "конзервативац" и "пристрасни аналитичар", а по свој прилици и осумњичен да угрожава "европски пут Србије", ради на "повратку у деведесете", "амнестира политику злочина" и "гура нас у сукоб са целим светом". Али невоља је што све наведено овога пута није изрекао, на пример, писац ових редова него – ни више ни мање – бивши амбасадор САД у Београду Вилијем Монтгомери.

Лепо је – за промену – бити истомишљеник са америчким амбасадором. Макар и бившим. Давно је уочено да моћ у себи има неки магнетизам који фасцинира и привлачи оне који су јој потчињени. Баш као што, истовремено, мами на отпор и опонирање. Само што је ово друго, у принципу, мање препоручљиво. Елем, Вилијем Монтгомери у својој, по обичају, оштроумној колумни вели све због чега је група озлоглашених "политичких аналитичара" годинама навлачила критике и гнев контролисане "демократске" јавности. Дакле, барем тамо негде од јуна 2001. године (циници би рекли: од петог октобра увече) "демократски блок" је празна политичка флоскула која се према потреби користи за дисциплиновање непоузданих партнера и жигосање политичких противника. Што, опет, не значи да нема неких других, не мање важних и мање штетних, поларизација. На пример, на оне који приближавање ЕУ сматрају важнијим од очувања територијалног интегритета и оне који мисле обрнуто. Оне који су склони примени насиља у политици и оне који поштују демократске процедуре. Оне који сматрају да је политика само ствар голог интереса и оне који мисле да чак ни у политици ипак није све дозвољено. У сваком случају, Монтгомери је у праву – независно од тога да ли у позадини његовог наступа лежи пука истинољубивост, или можда процена да је са формирањем ове владе прича о "демократском блоку" одиграла своју историјску и политичку мисију и да полако ваља припремати терен за неке друге опције. Укључујући можда чак и постепено отварање према, ето, све разумнијим и све "конструктивнијим" радикалима.

Помало је парадоксално да је синтагма "демократски блок" дефинитивно раскринкана и компромитована управо у тренутку њеног привидног васкрснућа и политичке рехабилитације. Ипак, сем понеког лоше обавештеног новинара, нижих функционера новокомпоноване владајуће коалиције и Олија Рена, више нико убудуће неће говорити, а још мање веровати како је заједничка "приврженост демократским вредностима" оно што је саставило ову владу и оно што ће је, евентуално, држати на окупу.

Када се мало опораве од шока и привикну на нове/старе партнере и привилегије, вероватно ће у ДСС-у покушати да објасне како је формирање ове владе било, заправо, њихова свесна политичка жртва, а себе представити као, тако рећи, неке модерне Обилиће спремне да (политички и морално) "погину" зарад очувања косовског консензуса и кварења рачуна "оних" снага које су, наводно, желеле да Србија у одлучујућу фазу борбе за Косово уђе посвађана и без легитимне владе. Демократе ће рећи отприлике то исто – само што ће уместо Косова као разлог свог жртвовања истаћи Европу, евроатлантске интеграције и опасност од повратка "старог режима". А у суштини, не зна се коме је ово присилно савезништво пало теже и непријатније. Уосталом, требало је само посматрати лица у Скупштини тог 15. маја. ДСС-ови посланици и министри деловали су као на парастосу, што је и разумљиво после свега што им се дешавало претходних дана. Демократе су биле нешто расположеније, док су једино лица посланика и кандидата из Г17 плус сијала примереним и разумљивим задовољством. Радикали су били еуфорични и помало извештачено весели, а посланици ЛДП напросто одушевљени чињеницом да су добили јединствену прилику да Коштуници уживо и у лице саспу своју мржњу и фрустрацију. Међутим, ни једнима ни другима, наравно, није падало на памет да озбиљније ремете, или не дај боже опструирају очигледно договорени сценарио. Тадићу, Коштуници, Динкићу, Мишковићу и Солани – влада. А њима пет минута славе и сеирења над непринципијелношћу и компромитацијом противника. И одлична стартна основа за наредно извлачење и нову поделу политичких карата.

Опште је мишљење да је, "без обзира на све", добро што је Србија ипак добила владу. И можда је збиља тако. Можда. Ако ови силом окупљени рогови у врећи успеју да обезбеде какву-такву друштвену и политичку стабилност, ако потрају и ако спрече, или барем пролонгирају косовску егзекуцију, можда ће им историја и бирачи на крају дати прелазну оцену и заборавити на праве мотиве и још увек нејасну позадину њиховог сукоба и помирења. Али је, да се не лажемо, после свега и управо "с обзиром на све" што се у тој мајској седмици догађало, свакако било поштеније да се ишло на нове изборе. Можда не би било паметније и корисније, али би било демократскије и поштеније. Треба то рећи макар сада, када је све завршено и када се више ништа не може ни поправити ни покварити. Треба рећи управо зато да нам се та црна скупштинска седмица не би поновила. А и зато да се не заборави каква нам је политичка елита, колико су крхке наше демократске институције, колико мало сви скупа одлучујемо о својој судбини и колико је мало потребно да се једна, поготово оваква земља гурне на ивицу понора, хаоса и грађанског рата.