Пљачку тешко доказати

И поред бројних полемика које су вођене безмало шест пуних година на тему повраћаја одузете имовине после Другог светског рата, тек уобличен коначни Нацрт закона о реституцији, који је у фебруару требало  да се нађе пред члановима Владе Србије не предвиђа повраћај имовине оштећеним грађанима, највише Јеврејима, којима је она одузета од 1941. до 1945, за време ратне владе Милана Недића. Овакво законско решење изнова је отворило питање повраћаја имовине Јеврејима. Према незваничним проценама у Србији живи око три хиљаде припадника ове заједнице.

Предлагачу Закона Милану Париводићу, министру за економске односе са иностранством, Аца Сингер председник Савеза јеврејских општина Србије замера што није нашао за сходно да одговори на његово писмо у којем га је упозорио да би закон требало да се примени на јеврејску имовину одузету 1941. године под окупацијом Краљевине Југославије и Недићеве владе која је донела уредбу којом је одузимана имовина свих Јевреја, без икакве накнаде и прелазила је власништво државе Србије. Део јеврејске имовине опљачкали су и Немци.

По Сингеровим речима нешто од те имовине, коју су конфисковали Недић и Немци, враћено је после Другог светског рата када су ван снаге стављени сви акти Недићеве владе, али већи део тога остао је у државним рукама, пошто није било наследника или су се они одселили у САД, Аустралију и Израел.

Аца Сингер каже да не располаже податком колико је одузето имовине јеврејској заједници, односно јеврејским општинама, с обзиром на то да многе од њих нису обновиле рад, пошто више није било припадника ове заједнице, будући да су убијени. По његовим речима нестала је читава документација о имовини јеврејских заједница, тако да практично нисмо више у могућности да докажемо власништво над некретнинама у тим општинама, што нам значајно отежава поступак за повраћај имовине, за разлику од осталих верских заједница римокатоличке и православне вероисповести којима је имовина одузета након 1945. године и они могу лакше да докажу право власништва над том имовином.

Др Милан Кољанин истраживач Института за савремену историју подсећа да као полазни датум у Закону о регистровању приватне имовине узето је формирање Привремене владе Демократске Федеративне Југославије 7. марта 1945. године, када је више од 80 одсто имовине државног сектора добијено одузимањем приватне имовине без икакве или уз минималну надокнаду.

Кољанин каже да су предлагачи Закона о евидентирању одузете имовине, испустили су из вида промене својинских односа које су настала током окупације после агресије на Југославију 6. априла 1941. године. Територија данашње Србије била је подељена између пет окупатора (Немачке, Мађарске, Бугарске, Албаније, Независне државе Хрватске) који су вршили масовне злочине над њеним становништвом при чему је на удару била и њихова имовина.

– Као и у другим подручјима немачког "новог поретка" и у Србији је убрзо по окупацији почело "коначно решење јеврејског питања", односно процес потпуног уништења јеврејског народа. Овај злочин је отпочео на немачком окупационом подручју где је окончан 10. маја 1942. године, када су и последњи Јевреји (жене и деца) заточени у логору на Београдском сајмишту убијени. Немачке окупационе установе су јеврејску имовину третирале као своју својину", каже овај историчар.

Како објашњава после велике пљачке јеврејских радњи и приватних станова од окупационих трупа, преко установе комесара уведен је "ред" у поступак са овом имовином. За њу је била задужена установа Генералног опуномоћеника за привреду у Србији Франца Нојхаузена, на чији рачун у немачкој банци Опште банкарско друштво се сливао новац од продаје јеврејске имовине. Њу су по ниским ценама куповали, највећим делом, припадници немачке националне мањине и повлашћени припадници српског управног апарата. Продаја је текла истовремено са убијањем њених власника, каже Кољанин.

Он даље наводи како је уновчавање јеврејске имовине текло споро. Војноокупациона управа је проблем решила тако да оствари и економску и политичку корист чему је дата правна форма са апсурдном аргументацијом.

"Још један облик пљачке Србије представљен је као окупаторова великодушност што је озакоњено Уредбом Министарског савета генерала Милана Недића од 26. августа 1942. године. Њом је сва јеврејска имовина "поклоњена "Србима. Српска народна банка и Државна хипотекарна банка, којој је поверена продаја ове имовине, су биле дужне да немачким властима исплате 360 милиона динара на име штете коју су Немци претрпели услед вођења рата против Југославије. Наведена сума је убрзо исплаћена и била је много већа него што би била добијена продајом ове имовине која је трајала до новембра 1943. Као и на немачком окупационом подручју у Србији, јеврејску имовину присвојили су државни органи и других окупационих држава", каже он.

По његовим речима упоредо са процесом одузимања имовине "народним непријатељима" власти ДФЈ су прогласиле ништавним промене својинских односа настале током окупације, чиме су .следиле одлуку Краљевске владе из 1941. године. Председништво АВНОЈ-а је 24. маја 1945. донело Закон о поступању са имовином коју су власници напустили у току окупације и имовином која им је одузета од стране окупатора и његових помагача. По овом закону, сва имовина која су власници морали да напусте или им је против њихове воље одузета од окупатора и његових помагача из расистичких, верских, националистичких или политичких разлога или је прешла у својину трећих лица или се враћала одмах власницима.

Како истиче Кољанин показало се, међутим, да је спровођење овог закона у многим случајевима немогуће. "Пре свега власти су прекршиле овај закон једним другим законом којима је забрањен повратак Србима на Косово и Метохију, чиме је правно санкционисано насељавање Албанаца на српској имовини током окупације .Када је реч о јеврејској имовини, најчешће није било преживелих који би је потраживали.

Све ово указује да постоје велике тешкоће око идентификовања и доказивања својинских права над имовином која је отуђивана не само после него и током рата 1941-1945. Србија је током рата била окупирана, и питање обештећења њених грађана има и међународну димензију, закључује Милан Кољанин..

-------------------------------------------------------------------------

Одузето треба вратити

До доношења коначног текста Нацрта закона о реституцији било је неколико предлога удружења за повраћај имовине, од којих су нека, попут Мреже за реституцију, предлагала да гранична линија за повраћај имовине буде 6. април 1941. године, а не 1945. О тим предлозима законских решења за повраћај имовине били су обавештени представници јеврејских заједница Аца Сингер, Оскар Данон и други.

Милета Антића, координатора Мреже за реституцију, зачудило је што се бивши потпредседник Владе Србије Жарко Кораћ одједном ставио у улогу заштитника јеврејских интереса.

– Кораћ се сада, када је као опозиција ушао у парламент, с великим закашњењем сећа реституције и то селективно, само за једну групу људи, иако је био обавештен, о чему постоје писани докази да смо му слали предлоге за законска решења о повраћају одузете имовине Јеврејима од 1941. године. Ове предлоге законских решења слали смо му док је био на функцији потпредседника Живковићеве владе – каже Антић.

Посланик коалиције окупљене око Либерално-демократске партије Жарко Кораћ каже да се не сећа тог предлога Мреже за реституцију (будући, како примећује, да има много сличних удружења) и да он није имао увид у било какво предложено решење закона о реституцији, с обзиром на то да се он тада није бавио питањима имовине, него је био задужен за просвету, здравство и медије.

– Питањем имовине у то време бавили су се други министри који су водили те ресоре у влади, тако да је сасвим могуће да је тај папир с предложеним решењем за реституцију стигао до Александра Влаховића, бившег министра за приватизацију, или Божидара Ђелића, министра за финансије. У сваком случају, важно је рећи од кога су Јевреји изгубили имовину. Њима је имовина одузета, људи су одведени у логоре и убијени. Одузета имовина мора да им се врати. Скандалозно је да смо једини у Европи који још нисмо вратили имовину Јеврејима – каже Кораћ.

Он каже да је већина бивших република некадашње Југославије вратила одузету имовину Јеврејима, као и поједине посткомунистичке земље.

Македонија је Јевреје обештетила новчано исплативши 2,5 милиона евра Јеврејима за имовину одузету 1941–1945. Хрватска је вратила један део у натури, други је исплатила у новцу. Словачка је за то издвојила 22 милиона евра, а у Чешкој, у центру Прага, враћено је 145 кућа.

У Београду је у власништву Јевреја била готово цела Улица краља Петра где су били трговачке, занатске радње, кафане, продавнице, хотели... Књижара "Просвета" у Кнез-Михаиловој била је власништво Геце Кона. Зграда у којој се налази Министарство за дијаспору била је власништво једног Јеврејина чији потомак живи у Америци.