Европски адути Турске

Анкара – Иако заморена годинама проведеним у чекаоници ЕУ током којих је привлачност Европе умногоме избледела пред настанком политички стабилне и економски чудесно успешне државе, Турска не одустаје од тога да се препоручи Бриселу.

„Турска наставља с процесом приступања ЕУ. Одлучни смо да уђемо. Владе извесних земаља ЕУ гаје неке предрасуде, али то је сигурно пролазно”, рекао ми је током интервјуа турски председник Абдулах Гул.

Анкара истовремено жели да се представи као зрела демократија изнутра и важан актер на ужареном Блиском истоку. Приближавање подразумева реформе које се тичу ограничавања улоге армије и покушај решавања курдског питања, као и ангажман око Сирије.

Владајућа Партија правде и развоја (АКП) премијера Реџепа Тајипа Ердогана, прва „постисламистичка” странка у исламском свету, деценију на власти посветила је укључивању Турске у ЕУ опредељујући се, мање или више успешно, за демократску власт, индивидуална права, слободно тржиште и секуларну државу – док год секуларизам подразумева верске слободе.

Турски преговори о придруживању ЕУ почели су још 2005, али су последњих година готово блокирани размирицама око подељеног Кипра и отвореним противљењем Француске и Немачке чланству 75-милионске, убедљиво муслиманске земље која је једном стопом у Европи а хиљадама километара у Азији.

Како су, упркос управо промовисане „позитивне агенде” између Анкаре и Брисела, мали изгледи да ће се после година преговарања под окриљем УН кипарски проблем решити, званичници рачунају да ће се ЕУ пре приближити реформама, укључујући и ону по којој ће доскора свемоћној армији показати где јој је место у савременој демократији.

Генерали и адмирали друге по снази НАТО армије дуго су себе доживљавали као чуваре секуларних идеала војника-државника Мустафе Кемала Ататурка који је 1923. Републику основао на рушевинама Отоманског царства.

Пролазим Ататурковим булеваром и гледам импозантну капију од кованог гвожђа иза које је здање у коме се деценијама одлучивало о судбини Турске: зграда Генералштаба.

Иако је Ататурк позвао официре да се не баве политиком, Турска је за 60 година доживела три директна, два индиректна и серију покушаја војних удара током којих су изабрани политичари убијани или затварани.

Данас је сваки пети турски генерал у затвору! Њих 56. У току су судски процеси који испитују егзекуције и тортуру после удара септембра 1980. или уплетеност војске у покушај обарања Ердоганове владе током тзв. Постмодерног удара фебруара 1997. Званичници редом понављају да се не ради о удару на темељне принципе кемализма.

„Место армије је тамо где је и у свим демократским друштвима. То је добро и за војску јер су Турци увек ценили своју војску и не желе да се она окрњи у политици. Зато сви желимо да се ово што пре оконча”, каже председник Гул.

Да ли је то онда дефинитивни крај једне ере? „Несумњиво”, каже ми и Ерсел Ајдинли, професор политичких наука на Билкент универзитету у Анкари. „Чињеница је да се ствари мењају, али заслуга припада делом и војницима који не желе да буду политички арбитри.”

Турска већ ради на првом потпуном цивилном уставу који ће до краја године заменити постојећи, донет у време владавине генерала пре три деценије. Тиме ће бити укинуте одредбе које су давале велику моћ армији, ограничавале личне слободе и углавном игнорисале права мањина, укључујући Курде.

Управо питање судбине 12 милиона Курда, на чијем решавању ЕУ инсистира, остаје најслабија карика на ланцу којим би Турска да се успне до Уније.

Ситуација је помало парадоксална. Отоманска империја имала је своје бруталности, али њен политички систем садржао је више плурализма у поређењу са Републиком. Присилна „туркофикација” Курда – као и трагичан обрачун с Јерменима 1915. – нема много везе с традиционалним исламским вредностима.

Јермени су шест векова живели у миру са отоманским муслиманима. Нико тада није инсистирао да Курди буду „планински Турци”. Трећину османске скупштине чинили су Грци, Јермени или Јевреји.

Проблеми су настали узлетом национализма. Током девет деценија модерног турског парламента укупан број немуслиманских посланика је занемарљив.

Проблем се посебно заоштрио од 1984, када су курдски милитанти кренули да оружјем изборе независност. У сукобима који ни данас не престају погинуло је више од 40.000 људи.

Европска агенда навела је Ердоганову владу да новембра 2009. изађе с дуго очекиваним планом да се курдској мањини дају већа права: оснивање независне службе која би истражила случајеве наводне тортуре над Курдима као и мере за ублажавање ограничења коришћења курдског језика.
Резултати су скромни. Рекао бих да је то зато што је политика АКП на ову тему „сувише турска” а не што је „сувише исламска” како је често критикују секуларни либерали.

Трећи актуелни канал којим се Турска намеће Европи и свету тиче се Блиског истока, уз Кавказ и Балкан регија у којима Анкара покушава да промовише политику „нула проблема са суседима”, спољнополитичку доктрину „турског Кисинџера”, шефа дипломатије Ахмета Давутоглуа.
Турска данас утицајно диктира правила игре на Блиском истоку. Дојучерашњи „болесник с Босфора” постао је цењени глобални играч. Владајући турски модел уклапања демократије, економске ефикасности и ислама постао је веома привлачан извор инспирације исламистима Арапског пролећа.

Да ли ће „турски модел” постати нова ставка експанзивног турског извоза?

„Наш утицај јесте постао већи када се увидело да неко ко отворено држи свој исламски идентитет истовремено јача демократске и секуларне вредности. Тако су Турску почели да узимају за пример, али немамо намеру да продајемо турски модел”, каже председник Гул.

Да ли је турски модел заиста прихватљив новим арапским режимима остаје као тема за дебату, али импресиван продор Турске у регион у коме Арапи османлијску „златну еру” памте као „мрачна времена” свакако је још једна препорука Турске Европи која нема решење суживота са сопственим муслиманима.

И судбина Сирије сада се умногоме решава у Турској. Премијер Ердоган представља се као кључни менаџер кризе: организује противнике сиријског председника Башара ел Асада и помоћ избеглицама, прети да ће активирати члан 5 Повеље НАТО-а по коме угроженост једне чланице подразумева обавезу акције свих других.

Турска је подигла десетине прихватних логора избеглицама из Сирије, чиме је својим „европским стандардима” одржала лекцију Европљанима који су избеглице из Туниса или Либије онако сурово слали на италијанско острво Лампедуза.

Али, политика „нултог проблема” са суседима претрпела је фијаско управо тамо где је први пут лансирана – у Сирији. Шта ће се догодити уколико сиријски председник Башар ел Асад ипак политички преживи, питам турског председника.

„Била је исправна намера да успоставимо регију с нула проблема. Ми још верујемо у ту идеју. Не желимо прави хаос код суседа. Ја сам Асаду августа 2011. упутио писмо у коме сам поручио: ’Можете да промените земљу. Можете да будете херој. Уколико то не учините доћи ће такав дан када ће Вам бити много жао што то нисте урадили’. Да је водио демократски процес он би добио изборе, али након свега што се догодило не знам како ће ићи.”

Изгледа да присуствујемо почетку настанка једног новог региона у коме ће Турска бити важнија од Британије, Иран од Немачке, Саудијска Арабија од Француске.