Evropski aduti Turske

Ankara – Iako zamorena godinama provedenim u čekaonici EU tokom kojih je privlačnost Evrope umnogome izbledela pred nastankom politički stabilne i ekonomski čudesno uspešne države, Turska ne odustaje od toga da se preporuči Briselu.

„Turska nastavlja s procesom pristupanja EU. Odlučni smo da uđemo. Vlade izvesnih zemalja EU gaje neke predrasude, ali to je sigurno prolazno”, rekao mi je tokom intervjua turski predsednik Abdulah Gul.

Ankara istovremeno želi da se predstavi kao zrela demokratija iznutra i važan akter na užarenom Bliskom istoku. Približavanje podrazumeva reforme koje se tiču ograničavanja uloge armije i pokušaj rešavanja kurdskog pitanja, kao i angažman oko Sirije.

Vladajuća Partija pravde i razvoja (AKP) premijera Redžepa Tajipa Erdogana, prva „postislamistička” stranka u islamskom svetu, deceniju na vlasti posvetila je uključivanju Turske u EU opredeljujući se, manje ili više uspešno, za demokratsku vlast, individualna prava, slobodno tržište i sekularnu državu – dok god sekularizam podrazumeva verske slobode.

Turski pregovori o pridruživanju EU počeli su još 2005, ali su poslednjih godina gotovo blokirani razmiricama oko podeljenog Kipra i otvorenim protivljenjem Francuske i Nemačke članstvu 75-milionske, ubedljivo muslimanske zemlje koja je jednom stopom u Evropi a hiljadama kilometara u Aziji.

Kako su, uprkos upravo promovisane „pozitivne agende” između Ankare i Brisela, mali izgledi da će se posle godina pregovaranja pod okriljem UN kiparski problem rešiti, zvaničnici računaju da će se EU pre približiti reformama, uključujući i onu po kojoj će doskora svemoćnoj armiji pokazati gde joj je mesto u savremenoj demokratiji.

Generali i admirali druge po snazi NATO armije dugo su sebe doživljavali kao čuvare sekularnih ideala vojnika-državnika Mustafe Kemala Ataturka koji je 1923. Republiku osnovao na ruševinama Otomanskog carstva.

Prolazim Ataturkovim bulevarom i gledam impozantnu kapiju od kovanog gvožđa iza koje je zdanje u kome se decenijama odlučivalo o sudbini Turske: zgrada Generalštaba.

Iako je Ataturk pozvao oficire da se ne bave politikom, Turska je za 60 godina doživela tri direktna, dva indirektna i seriju pokušaja vojnih udara tokom kojih su izabrani političari ubijani ili zatvarani.

Danas je svaki peti turski general u zatvoru! Njih 56. U toku su sudski procesi koji ispituju egzekucije i torturu posle udara septembra 1980. ili upletenost vojske u pokušaj obaranja Erdoganove vlade tokom tzv. Postmodernog udara februara 1997. Zvaničnici redom ponavljaju da se ne radi o udaru na temeljne principe kemalizma.

„Mesto armije je tamo gde je i u svim demokratskim društvima. To je dobro i za vojsku jer su Turci uvek cenili svoju vojsku i ne žele da se ona okrnji u politici. Zato svi želimo da se ovo što pre okonča”, kaže predsednik Gul.

Da li je to onda definitivni kraj jedne ere? „Nesumnjivo”, kaže mi i Ersel Ajdinli, profesor političkih nauka na Bilkent univerzitetu u Ankari. „Činjenica je da se stvari menjaju, ali zasluga pripada delom i vojnicima koji ne žele da budu politički arbitri.”

Turska već radi na prvom potpunom civilnom ustavu koji će do kraja godine zameniti postojeći, donet u vreme vladavine generala pre tri decenije. Time će biti ukinute odredbe koje su davale veliku moć armiji, ograničavale lične slobode i uglavnom ignorisale prava manjina, uključujući Kurde.

Upravo pitanje sudbine 12 miliona Kurda, na čijem rešavanju EU insistira, ostaje najslabija karika na lancu kojim bi Turska da se uspne do Unije.

Situacija je pomalo paradoksalna. Otomanska imperija imala je svoje brutalnosti, ali njen politički sistem sadržao je više pluralizma u poređenju sa Republikom. Prisilna „turkofikacija” Kurda – kao i tragičan obračun s Jermenima 1915. – nema mnogo veze s tradicionalnim islamskim vrednostima.

Jermeni su šest vekova živeli u miru sa otomanskim muslimanima. Niko tada nije insistirao da Kurdi budu „planinski Turci”. Trećinu osmanske skupštine činili su Grci, Jermeni ili Jevreji.

Problemi su nastali uzletom nacionalizma. Tokom devet decenija modernog turskog parlamenta ukupan broj nemuslimanskih poslanika je zanemarljiv.

Problem se posebno zaoštrio od 1984, kada su kurdski militanti krenuli da oružjem izbore nezavisnost. U sukobima koji ni danas ne prestaju poginulo je više od 40.000 ljudi.

Evropska agenda navela je Erdoganovu vladu da novembra 2009. izađe s dugo očekivanim planom da se kurdskoj manjini daju veća prava: osnivanje nezavisne službe koja bi istražila slučajeve navodne torture nad Kurdima kao i mere za ublažavanje ograničenja korišćenja kurdskog jezika.
Rezultati su skromni. Rekao bih da je to zato što je politika AKP na ovu temu „suviše turska” a ne što je „suviše islamska” kako je često kritikuju sekularni liberali.

Treći aktuelni kanal kojim se Turska nameće Evropi i svetu tiče se Bliskog istoka, uz Kavkaz i Balkan regija u kojima Ankara pokušava da promoviše politiku „nula problema sa susedima”, spoljnopolitičku doktrinu „turskog Kisindžera”, šefa diplomatije Ahmeta Davutoglua.
Turska danas uticajno diktira pravila igre na Bliskom istoku. Dojučerašnji „bolesnik s Bosfora” postao je cenjeni globalni igrač. Vladajući turski model uklapanja demokratije, ekonomske efikasnosti i islama postao je veoma privlačan izvor inspiracije islamistima Arapskog proleća.

Da li će „turski model” postati nova stavka ekspanzivnog turskog izvoza?

„Naš uticaj jeste postao veći kada se uvidelo da neko ko otvoreno drži svoj islamski identitet istovremeno jača demokratske i sekularne vrednosti. Tako su Tursku počeli da uzimaju za primer, ali nemamo nameru da prodajemo turski model”, kaže predsednik Gul.

Da li je turski model zaista prihvatljiv novim arapskim režimima ostaje kao tema za debatu, ali impresivan prodor Turske u region u kome Arapi osmanlijsku „zlatnu eru” pamte kao „mračna vremena” svakako je još jedna preporuka Turske Evropi koja nema rešenje suživota sa sopstvenim muslimanima.

I sudbina Sirije sada se umnogome rešava u Turskoj. Premijer Erdogan predstavlja se kao ključni menadžer krize: organizuje protivnike sirijskog predsednika Bašara el Asada i pomoć izbeglicama, preti da će aktivirati član 5 Povelje NATO-a po kome ugroženost jedne članice podrazumeva obavezu akcije svih drugih.

Turska je podigla desetine prihvatnih logora izbeglicama iz Sirije, čime je svojim „evropskim standardima” održala lekciju Evropljanima koji su izbeglice iz Tunisa ili Libije onako surovo slali na italijansko ostrvo Lampeduza.

Ali, politika „nultog problema” sa susedima pretrpela je fijasko upravo tamo gde je prvi put lansirana – u Siriji. Šta će se dogoditi ukoliko sirijski predsednik Bašar el Asad ipak politički preživi, pitam turskog predsednika.

„Bila je ispravna namera da uspostavimo regiju s nula problema. Mi još verujemo u tu ideju. Ne želimo pravi haos kod suseda. Ja sam Asadu avgusta 2011. uputio pismo u kome sam poručio: ’Možete da promenite zemlju. Možete da budete heroj. Ukoliko to ne učinite doći će takav dan kada će Vam biti mnogo žao što to niste uradili’. Da je vodio demokratski proces on bi dobio izbore, ali nakon svega što se dogodilo ne znam kako će ići.”

Izgleda da prisustvujemo početku nastanka jednog novog regiona u kome će Turska biti važnija od Britanije, Iran od Nemačke, Saudijska Arabija od Francuske.