Штедња по потреби

Постоје два основна разлога зашто људи штеде новац.

Први је сигурносни: да сачувају његову основну супстанцу – да га заштите од крађе и свих облика физичког уништавања, и вредносну – од обезвређивања. Ово је посебно значајно у временима када се због тржишних турбуленција и обезвређивања валуте у којој се штеди "бежи" у друге, стабилније.

Други разлог је класични економски интерес – жеља да се капитал увећа. У ситуацијама када власник новца нема уопште или довољно добру идеју и програм како да капитал квалитетно упосли, било у капиталним трансакцијама, било инвестирањем у различите пословне активности и аранжмане, најсигурнији начин је да то препусти некоме ко има бољу и идеју и могућност за квалитетно упошљавање тог капитала. У тим ситуацијама када се не иде на најпрофитабилнију (али по правилу, нажалост, и најризичнију) опцију, него на најсигурнију, али која доноси и приход, власнику капитала се нуди идеални посредник – његова банка, са својим штедним производима, саветује Горан Милићевић, члан Управе Комерцијалне банке.

Пред власника новца – штедишу у том моменту ставља се нова дилема: да ли изабрати сталну расположивост новца, али се одрећи повољније камате каква се нуди за орочене штедне улоге, уз принцип што дуже орочење – то виша камата, или се определити за вишу камату (а бомбардовани су понудама високих камата на орочења, иза којих се међутим често крију и многе скривалице), али се свесно одрећи могућности да новац у случају изненадних потреба тешко могу да учине одмах расположивим, а неизоставно да се у таквим ситуацијама одрекну виших камата на орочене улоге, у складу са којима су се определили за штедњу.

За ову ситуацију чини се да је најбоље решење модалитет који власнику новца у исто време пружа и могућност разрочења у сваком моменту, али и вишу камату од оне која се добија на штедњу по виђењу. Такав је нпр. производ степенаста штедња, који се састоји у томе да се штедиши нуди могућност да након одређеног периода штедње аутоматски добије бонусну камату, вишу од камате на штедњу по виђењу, коју неће изгубити ако се после тога одлучи за разрочење. И тако штедиша, уколико не користи свој новац који је положио на штедњу, степенасто, корак по корак, иде ка тој највишој камати. А у исто време задржава комфор који се састоји у томе што му је новац у сваком моменту расположив.

Шта то конкретно значи, нека покаже овај пример:

Орочење на 36 месеци, износ од 10.000 евра.

После 36 месеци по виђењу, од 9. фебруара. 2007. до 9. фебруара 2010. Нето камата 355.61 евра (за каматну стопу од 1.45 одсто годишње).

Орочење на 36 месеци 9.02.2007.-9.02.2010. Нето камата је 1447.46 евра (за каматну стопу од 5.40 одсто).

Закључак: добили смо 1.091,85 евра више зато што смо орочили, него да смо држали по виђењу.

После 14 месеци: степенасто разрочење целог износа улога на 36 месеци после 14. месеца, нето камата је 420.69 евра. Ависта од 9. 2. 07 – 9. 2. 08. нето камата је 135,10 евра. Закључак: добили смо 285,59 евра више. После 25 месеци: степенасто разрочење целог износа улога на 36 месеци после 25. месеца и, нето камата је 896.48 евра.

По виђењу од 9.  2. 07 – 9. 3. 09. нето камата је 242,69 евра. Закључак: добили смо 653,79 евра више.

Посебно актуелно питање последњих месеци је: да ли штедети у динарима или страним валутама? Изузетно атрактивне каматне стопе на динарску штедњу, понуда штедних записа НБС, али и непостојање обавезе плаћања пореза на остварену камату у динарима су битни фактори, који су протеклих месеци, уз јачање динара у односу на евро, дефинитивно указали на предности динарске штедње. Постепено уравнотежење курса и благи пад камата на динарску штедњу, који су тренутно актуелни, поново ово питање доводе у центар интересовања јавности. Ипак, у укупним штедним депозитима, девизна штедња учествује са 90 одсто, што указује да људи још увек у потпуности не верују у динар и више преферирају штедњу у девизама. Или је пре реч о увреженим предрасудама, које ће, као и увек до сада, најбоље уклонити економски резон и интерес.