Шок у Минхену

АНАЛИЗА ВЕСТИ
Била је то 43. минхенска конференција о безбедности и прва на којој је говорио један руски председник. Податак који је, и пре Путиновог изласка за говорницу, означен као – историјски.

Оно што је потом уследило, представљало је заиста случај без преседана: Владимир Путин је у балској дворани луксузног хотела "Бајерише хоф", који је за ову прилику претворен у право утврђење – двеста педесет учесника конференције чувало је, не само од око хиљаду демонстраната, три хиљаде пет стотина полицајаца – у правом смислу шокирао слушаоце, неуобичајеном отвореношћу и жестоком критичношћу.

На то је упућивала већ његова уводна опаска: неће, рекао је, користити уобичајене флоскуле, говориће оно што мисли. После тога је, пред сусрет са председницом немачке владе Ангелом Меркел, која се учесницима конференције обратила пре руског председника, очигледно, и упркос крајње противуречним реаговањима на оно што је изговорио, задовољни Путин, помало шеретски, констатовао пред новинарима: понекад се мора говорити јасно и директно.

Неуобичајена отвореност

Невероватном отвореношћу и жестином руски председник се обрушио на политику једине суперсиле, што је било превише очигледно и кад је није директно спомињао, која је "прекардашила све границе" и милитаризацију међународних односа и чињеницу да се све чешће посеже за једностраном и нелегитимном употребом силе, која уместо решења само ствара изворе нових трагедија и напетости.

Подсећајући да је униполарни свет неспојив са модерним временима, и да је употреба силе легитимна само уз благослов Уједињених нација, светске организације коју не могу да замене ни НАТО ни Европска унија, руски председник је споменуо читаву листу горућих проблема уз упозорење да се ниједан од њих не може решити мимо и без његове земље: од сукоба на Блиском истоку, преко Ирана до Косова и Метохије.

Посебно жестоко критиковао је, као отворену провокацију, излазак НАТО на руске границе, упркос, подсетио је, чврстим уверавањима, при чему је цитирао речи тадашњег генералног секретара Манфреда Вернера, да се западна војна алијанса неће ширити преко и изван источних граница уједињене Немачке. У том контексту споменуо је америчке планове да размести ракетна и радарска постројења у оквиру проблематичног антиракетног штита ("рат звезда") у Пољској и Чешкој.

Уз констатацију да Русија има ефикасан ракетни одговор, уследило је упозорење: камење из Берлинског зида је одавно постало сувенир, не терајте нас на нове поделе и подизање нових зидова.

У шоку који је настао, планула су жестока и противуречна реаговања, најпре генералног секретара НАТО (Путинов говор га је "забринуо и разочарао") и америчких представника (одбијањем критика руског председника огласио се промптно и званични Вашингтон), који су констатовали да Русија не може бити партнер Запада ако не дели "западне вредности".

Заоштравање око Косова

И док су једни у оштрим Путиновим речима, које је његов представник за штампу интерпретирао као "аларм а не конфронтацију", осетили "дах хладног рата", други су (председник немачке Социјалдемократске партије Курт Бек) у његовој "отворености која импресионира", видели доказ нараслог поверења.

И за једне и за друге је, међутим, једно било неспорно, иако не и једнако пожељно: Путинова Русија са наглашеним самопоуздањем и амбицијама тражи адекватан уплив на светској политичкој сцени. Отуда критика униполарности и фаворизовање УН и ОЕБС, где је утицајни актер, на рачун  НАТО и ЕУ, где Москве нема. Управо оно што би суперсила с оне стране Атлантика по сваку цену да осујети: Запад је увек страховао готово подједнако од хаотичне и од моћне Русије.