Šok u Minhenu

ANALIZA VESTI
Bila je to 43. minhenska konferencija o bezbednosti i prva na kojoj je govorio jedan ruski predsednik. Podatak koji je, i pre Putinovog izlaska za govornicu, označen kao – istorijski.

Ono što je potom usledilo, predstavljalo je zaista slučaj bez presedana: Vladimir Putin je u balskoj dvorani luksuznog hotela "Bajeriše hof", koji je za ovu priliku pretvoren u pravo utvrđenje – dvesta pedeset učesnika konferencije čuvalo je, ne samo od oko hiljadu demonstranata, tri hiljade pet stotina policajaca – u pravom smislu šokirao slušaoce, neuobičajenom otvorenošću i žestokom kritičnošću.

Na to je upućivala već njegova uvodna opaska: neće, rekao je, koristiti uobičajene floskule, govoriće ono što misli. Posle toga je, pred susret sa predsednicom nemačke vlade Angelom Merkel, koja se učesnicima konferencije obratila pre ruskog predsednika, očigledno, i uprkos krajnje protivurečnim reagovanjima na ono što je izgovorio, zadovoljni Putin, pomalo šeretski, konstatovao pred novinarima: ponekad se mora govoriti jasno i direktno.

Neuobičajena otvorenost

Neverovatnom otvorenošću i žestinom ruski predsednik se obrušio na politiku jedine supersile, što je bilo previše očigledno i kad je nije direktno spominjao, koja je "prekardašila sve granice" i militarizaciju međunarodnih odnosa i činjenicu da se sve češće poseže za jednostranom i nelegitimnom upotrebom sile, koja umesto rešenja samo stvara izvore novih tragedija i napetosti.

Podsećajući da je unipolarni svet nespojiv sa modernim vremenima, i da je upotreba sile legitimna samo uz blagoslov Ujedinjenih nacija, svetske organizacije koju ne mogu da zamene ni NATO ni Evropska unija, ruski predsednik je spomenuo čitavu listu gorućih problema uz upozorenje da se nijedan od njih ne može rešiti mimo i bez njegove zemlje: od sukoba na Bliskom istoku, preko Irana do Kosova i Metohije.

Posebno žestoko kritikovao je, kao otvorenu provokaciju, izlazak NATO na ruske granice, uprkos, podsetio je, čvrstim uveravanjima, pri čemu je citirao reči tadašnjeg generalnog sekretara Manfreda Vernera, da se zapadna vojna alijansa neće širiti preko i izvan istočnih granica ujedinjene Nemačke. U tom kontekstu spomenuo je američke planove da razmesti raketna i radarska postrojenja u okviru problematičnog antiraketnog štita ("rat zvezda") u Poljskoj i Češkoj.

Uz konstataciju da Rusija ima efikasan raketni odgovor, usledilo je upozorenje: kamenje iz Berlinskog zida je odavno postalo suvenir, ne terajte nas na nove podele i podizanje novih zidova.

U šoku koji je nastao, planula su žestoka i protivurečna reagovanja, najpre generalnog sekretara NATO (Putinov govor ga je "zabrinuo i razočarao") i američkih predstavnika (odbijanjem kritika ruskog predsednika oglasio se promptno i zvanični Vašington), koji su konstatovali da Rusija ne može biti partner Zapada ako ne deli "zapadne vrednosti".

Zaoštravanje oko Kosova

I dok su jedni u oštrim Putinovim rečima, koje je njegov predstavnik za štampu interpretirao kao "alarm a ne konfrontaciju", osetili "dah hladnog rata", drugi su (predsednik nemačke Socijaldemokratske partije Kurt Bek) u njegovoj "otvorenosti koja impresionira", videli dokaz naraslog poverenja.

I za jedne i za druge je, međutim, jedno bilo nesporno, iako ne i jednako poželjno: Putinova Rusija sa naglašenim samopouzdanjem i ambicijama traži adekvatan upliv na svetskoj političkoj sceni. Otuda kritika unipolarnosti i favorizovanje UN i OEBS, gde je uticajni akter, na račun  NATO i EU, gde Moskve nema. Upravo ono što bi supersila s one strane Atlantika po svaku cenu da osujeti: Zapad je uvek strahovao gotovo podjednako od haotične i od moćne Rusije.