Банке под лупу

Држави Србији, задуженој до гуше код куће и свету, биће ове године потребно бар пола милијарде евра за санацију губитака и докапитализацију својих банака. Оних у којима је већински или доминантан власник. Тих пара Србија, бар за сада, нема, а питање је и како ће их стећи.

Пошто се свако мора забавити својим јадом, мораћемо и ми, али питање је – како је могло доћи до губитка од око 290 милиона евра у 12 од 33 банке које раде на нашем тржишту? Тај минус је готово једнак добити које су направиле остале „домаће” банке.

Било би одвећ једнострано рећи да су рђаво пословале само државне банке, јер у том невеселом друштву има и „посестрима” са већинским страним капиталом. Али, шта је срж нашег проблема? Ко плаћа тај рачун?

Одговор је јасан и једноставан – власник. Губитак „страних” банака платиће њихови власници, а домаћих држава Србија, односно њени грађани. Мука је што је већина толиких минуса сконцентрисана у Агробанци.

И док је та сирота банка, као и још неке мање, радила добро, правила профите, прикупљала стотине милиона евра капитала, све је било потаман. Добит је лепо приватизована, а губици ће бити социјализовани. Тако долазимо до питања – ко је одговоран за њен слаб пословни резултат. Менаџмент? Свакако, али не и једино, јер је држава уз остале власнике имала у управљачким и надзорним телима своје људе који су морали једног часа рећи – хеј, људи, ово не иде у добром смеру. За тај посао ти „државини” људи били су веома добро плаћени. Да ли ће и чиме одговарати за небудност, непрофесионализам, опуштеност? Хоће ли вратити паре које су добили за лош рад? Неће, наравно. Све банке, па и Агробанка, обавезне су на ревизију својих завршних рачуна. О контроли Народне банке Србије да се и не говори. Због чега се толико чекало и ћутало када се у целој београдској чаршији месецима шушкало да се нешто „чудно” догађа у тој банци.

О случају војвођанске Развојне банке, бивше Металс банке, коју ни подржављење и промена имена нису спасли лоших резултата – тек ће се причати, али она, рецимо, чека на докапитализацију од 40 милиона евра. За чији интерес и на чији рачун? Да ли ћемо сазнати не само политичку, већ и економску позадину целе те приче. И све то на рачун свих нас који уредно плаћамо порезе верујући да наша држава домаћински води рачуна о сваком динару.

Шта је решење? Да их позатварамо јер је држава рђав газда? Има смисла, али постоји и пример Комерцијалне банке, која је под државном контролом, али она добро ради и прави висок профит. А њу држава мора да докапитализује са 110 милиона евра да би остала наша.

Све су то питања који будући премијер и министар финансија морају заједно са гувернером НБС да решавају, али за почетак не би било згорег да се види ко је и где заказао у овом делу банкарског система, који показује исте слабости малаксале и у беспарицу огрезле привреде.