Заувек у свом граду

На гробу свог супруга, на православном гробљу у Приштини, преминула је Миланка Декић избеглица из овог града. Она је дошла на славу обновљене Цркве Светог Николе заједно са прогнаним Србима из Приштине. Сваке године Коло српских сестара организује долазак у Приштину, а слава овог храма постаје дан када се, као на какво острво, врате његови бивши становници адвокати, лекари, уметници, градски свет расељен и жељан завичаја. Миланка Декић, из старе и угледне градске породице, предана њеној традицији и успоменама користила је сваку прилику да буде близу свему што јој било драго. Овај повратак није преживела.

– Бринула је о свима, иако смо сви расељени на разне стране и говорила је да би волела да почива поред свог супруга. Ето тако се и догодило... Трудили смо се да макар тај гроб одржавамо јер се све на њему, и руже и растиње, осушилоод НАТО-бомбардовања– прича Зоран Декић њен блиски рођак.

Стотине година једног града, његових вредности и микроособености, осећаја припадности и посебности нестало је у хаосу 1999. заједно са његових 40.000 прогнаних становника. Живот се наставио на другим местима, избегличким камповима, одласком у иностранство. Колико год се у неком другом свету живело, пропадало или, пак, успевало, осећај губитка града за већину никада није надокнађен, па сваки тренутак проведен у њему представља пуноћубившег живота и чини се дуг и важан.

– Чекали смо је у аутобусу да се врати. Неко увек касни, па смо помислили да се задржала. Кад смо је пронашли било је касно, кренула је да донесе воду за цвеће како би што дуже остало свеже – казала је Радмила Вулићевић писац и предани хроничар Приштине и њеног градског живота.

Упркос свему тај живот показује задивљујућу упорност да се обнови и да се врати онолико колико се може и како се може. Када је спаљена Црква Светог Николе у Приштини, сем сусрета за задушнице, било је мало прилика да се људи сретну, а јуче је обновљени храм био пун верника. Неки давни и заборављени гласови из црквеног хора поново су стидљиво певали у својој цркви, а посебну радост нарочито за старице из Приштине и породицу Бараћ, која је била домаћин славе, причинили су познати појци браћа Теофиловићи који су у храму певали старе косовске песме.

– Откуд ми овде? Имамо рођаке... Уосталом, дух је територија. Ово је родно место наших песама – казао је Радиша Теофиловић који дошао уз помоћ Алтернативног културног центра из Грачанице.

Парох приштински Дарко Маринковић је млад човек. Он је у Приштину дошао са породицом и данас, заједно са свештеником Стевом Митрићем, дочекује све који у град долазе и помаже им у разним потребама и проблемима.

– Треба нам пуно љубави, много стрпљења, много труда да би овде и опстали и остали. Нека би дао Господ и свети отац наш Никола, који сад овде са нама невидљиво присуствује, да се увек у оволиком броју окупљамо да прослављамо и њега и васкрслога Христа да не заборавимо и ко смо и шта смо и одакле смо – поручио је отац Дарко из Приштине.

Литургија се завршила, киша пада дуго и упорно, Загорка Павловић организује одлазак, брине да сви буду нахрањени и спремни за пут. Госпођа Миланка Декић се овог пута неће вратити са њима, остала је заувек у свом граду.