Zauvek u svom gradu

Na grobu svog supruga, na pravoslavnom groblju u Prištini, preminula je Milanka Dekić izbeglica iz ovog grada. Ona je došla na slavu obnovljene Crkve Svetog Nikole zajedno sa prognanim Srbima iz Prištine. Svake godine Kolo srpskih sestara organizuje dolazak u Prištinu, a slava ovog hrama postaje dan kada se, kao na kakvo ostrvo, vrate njegovi bivši stanovnici advokati, lekari, umetnici, gradski svet raseljen i željan zavičaja. Milanka Dekić, iz stare i ugledne gradske porodice, predana njenoj tradiciji i uspomenama koristila je svaku priliku da bude blizu svemu što joj bilo drago. Ovaj povratak nije preživela.

– Brinula je o svima, iako smo svi raseljeni na razne strane i govorila je da bi volela da počiva pored svog supruga. Eto tako se i dogodilo... Trudili smo se da makar taj grob održavamo jer se sve na njemu, i ruže i rastinje, osušilood NATO-bombardovanja– priča Zoran Dekić njen bliski rođak.

Stotine godina jednog grada, njegovih vrednosti i mikroosobenosti, osećaja pripadnosti i posebnosti nestalo je u haosu 1999. zajedno sa njegovih 40.000 prognanih stanovnika. Život se nastavio na drugim mestima, izbegličkim kampovima, odlaskom u inostranstvo. Koliko god se u nekom drugom svetu živelo, propadalo ili, pak, uspevalo, osećaj gubitka grada za većinu nikada nije nadoknađen, pa svaki trenutak proveden u njemu predstavlja punoćubivšeg života i čini se dug i važan.

– Čekali smo je u autobusu da se vrati. Neko uvek kasni, pa smo pomislili da se zadržala. Kad smo je pronašli bilo je kasno, krenula je da donese vodu za cveće kako bi što duže ostalo sveže – kazala je Radmila Vulićević pisac i predani hroničar Prištine i njenog gradskog života.

Uprkos svemu taj život pokazuje zadivljujuću upornost da se obnovi i da se vrati onoliko koliko se može i kako se može. Kada je spaljena Crkva Svetog Nikole u Prištini, sem susreta za zadušnice, bilo je malo prilika da se ljudi sretnu, a juče je obnovljeni hram bio pun vernika. Neki davni i zaboravljeni glasovi iz crkvenog hora ponovo su stidljivo pevali u svojoj crkvi, a posebnu radost naročito za starice iz Prištine i porodicu Barać, koja je bila domaćin slave, pričinili su poznati pojci braća Teofilovići koji su u hramu pevali stare kosovske pesme.

– Otkud mi ovde? Imamo rođake... Uostalom, duh je teritorija. Ovo je rodno mesto naših pesama – kazao je Radiša Teofilović koji došao uz pomoć Alternativnog kulturnog centra iz Gračanice.

Paroh prištinski Darko Marinković je mlad čovek. On je u Prištinu došao sa porodicom i danas, zajedno sa sveštenikom Stevom Mitrićem, dočekuje sve koji u grad dolaze i pomaže im u raznim potrebama i problemima.

– Treba nam puno ljubavi, mnogo strpljenja, mnogo truda da bi ovde i opstali i ostali. Neka bi dao Gospod i sveti otac naš Nikola, koji sad ovde sa nama nevidljivo prisustvuje, da se uvek u ovolikom broju okupljamo da proslavljamo i njega i vaskrsloga Hrista da ne zaboravimo i ko smo i šta smo i odakle smo – poručio je otac Darko iz Prištine.

Liturgija se završila, kiša pada dugo i uporno, Zagorka Pavlović organizuje odlazak, brine da svi budu nahranjeni i spremni za put. Gospođa Milanka Dekić se ovog puta neće vratiti sa njima, ostala je zauvek u svom gradu.