Поштена, кратковида и неодговорна интелигенција

Интелектуални кругови у Београду су се узбудили због чињенице да је указано и на њихов утицај на резултате избора за председника Србије. Називају то новим прогоном интелигенције, недемократским ограничавањем слободе мисли и говора. Категорички одбијају да своје активно учешће у изборном процесу назову политичким, програмским планом промене крхке равнотеже снага на политичкој сцени. А резултат је да ће следећих пет година Србију водити један од бивших вођа Српске радикалне странке, екстремног националистичког крила Милошевићевог режима.

Необично је да су кампању против председника ДС-а, а у корист председника СНС-а, водили они који су деценијама заговарали развој грађанског друштва у Србији. Очигледно неуспешно, јер после више од двадесет година тог залагања, а посебно у последњих 12 година, од 5. октобра, грађанска Србија никада није била слабија него данас.

Изборна победа Томислава Николића на председничким изборима у Србији представља „тежак ударац европској политици на Балкану и регионалној стабилности. ЕУ не сме дозволити да буде одвраћена због демократске одлуке српског народа. Започет курс пажљиво припремљене и постепене интеграције региона мора бити настављен. На новом председнику Србије је да своје проевропске изјаве преточи у дело. Његова националистичка реторика и став према Косову до сада нису указивали на европски пут”.

Нажалост, ова дубока, за будућност Србије забринута анализа изборних резултата није дошла од српских грађанских, проевропских и продемократских интелектуалаца. То је оценапредседника социјалдемократа у Европском парламенту Ханеса Свободе, политичара и интелектуалца који се осећа одговорним за будућност не само Србије него и Европе.

Мене посебно забрињава да је део „интелигенције” подржао, најблаже речено, неискрену проевропску политику председника Николића. То показује да међу интелектуалцима постоји резерва према модерној, уређеној држави оличеној у европским стандардима. Разлози за то су комплексни. Навешћу два која сматрам важним. Први је да би укључење Србије у ЕУ било суочавање са објективном величином Србије, са објективним квалитетом нашег људског потенцијала, а самим тим и са објективном проценом квалитета постигнућа српских интелектуалаца. Многи српски интелектуалци не желе излазак на тржиште идеја, нису спремни да изгубе неупитан статус који уживају у нашем друштву, недодирљивост, и избегавају критички дијалог о битним темама данашњег глобализованог света. Други разлог је да ће Србија у ЕУ, а самим тим и Срби, бити занемарљива мањина од једва до два одсто европског становништва. Као што многи Срби не трпе мањине, још мање трпе да буду мањина.

Својевремено, после успешног обарања Милошевићевог режима, мудри пријатељ из Словачке ми је рекао: „Навикли сте да се борите ПРОТИВ једног непријатеља. Немојте себи стварати нове непријатеље да бисте имали ПРОТИВ кога да се борите”. Мислим да су ветерани грађанског отпора против Милошевића, не сналазећи се у изградњи институција државе и професионализацији политике, прибегли стварању нових непријатеља да би имали ПРОТИВ кога да се боре. Тешку и неизвесну борбу ЗА другачију структуру партија, ЗА јачање институција, ЗА друштвени дијалог, ЗА одговорност и кажњивост сваког кршења закона и корупције заменили су фокусирањем свог незадовољства и немоћи на СВЕ али и на једног човека и његову партију. Овде морам направити заграду. Борис Тадић је несумњиво починио велики број грешака у начину на који је водио и државу и партију. На то сам и сам указивао у многим својим текстовима. Још прошле године сам предвидео велику апстиненцију поставивши питање: „Да ли познајете икога ко каже да ће изаћи на изборе?”. Један од уредника једних новина је без моје сагласности из мог текста избацио реченицу да ће „гласачи несумњиво казнити досадашњу власт не само због слабих резултата већ и због начина на који је водила Србију”. Али за разлику од оних који су црткали по гласачким листићима, сматрао сам и сматрам да је у таквим ситуацијама моја обавеза као интелектуалца (уврстићу себе у ту групу, јер ме тим именом „вређају” они који не деле моје ставове) да се активно укључим у политику и на тај начин покушам да непосредно допринесем промени политичке културе у Србији. Промена политичке културе коју су желели ови други се догодила. Николић је председник Србије.