Poštena, kratkovida i neodgovorna inteligencija

Intelektualni krugovi u Beogradu su se uzbudili zbog činjenice da je ukazano i na njihov uticaj na rezultate izbora za predsednika Srbije. Nazivaju to novim progonom inteligencije, nedemokratskim ograničavanjem slobode misli i govora. Kategorički odbijaju da svoje aktivno učešće u izbornom procesu nazovu političkim, programskim planom promene krhke ravnoteže snaga na političkoj sceni. A rezultat je da će sledećih pet godina Srbiju voditi jedan od bivših vođa Srpske radikalne stranke, ekstremnog nacionalističkog krila Miloševićevog režima.

Neobično je da su kampanju protiv predsednika DS-a, a u korist predsednika SNS-a, vodili oni koji su decenijama zagovarali razvoj građanskog društva u Srbiji. Očigledno neuspešno, jer posle više od dvadeset godina tog zalaganja, a posebno u poslednjih 12 godina, od 5. oktobra, građanska Srbija nikada nije bila slabija nego danas.

Izborna pobeda Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima u Srbiji predstavlja „težak udarac evropskoj politici na Balkanu i regionalnoj stabilnosti. EU ne sme dozvoliti da bude odvraćena zbog demokratske odluke srpskog naroda. Započet kurs pažljivo pripremljene i postepene integracije regiona mora biti nastavljen. Na novom predsedniku Srbije je da svoje proevropske izjave pretoči u delo. Njegova nacionalistička retorika i stav prema Kosovu do sada nisu ukazivali na evropski put”.

Nažalost, ova duboka, za budućnost Srbije zabrinuta analiza izbornih rezultata nije došla od srpskih građanskih, proevropskih i prodemokratskih intelektualaca. To je ocenapredsednika socijaldemokrata u Evropskom parlamentu Hanesa Svobode, političara i intelektualca koji se oseća odgovornim za budućnost ne samo Srbije nego i Evrope.

Mene posebno zabrinjava da je deo „inteligencije” podržao, najblaže rečeno, neiskrenu proevropsku politiku predsednika Nikolića. To pokazuje da među intelektualcima postoji rezerva prema modernoj, uređenoj državi oličenoj u evropskim standardima. Razlozi za to su kompleksni. Navešću dva koja smatram važnim. Prvi je da bi uključenje Srbije u EU bilo suočavanje sa objektivnom veličinom Srbije, sa objektivnim kvalitetom našeg ljudskog potencijala, a samim tim i sa objektivnom procenom kvaliteta postignuća srpskih intelektualaca. Mnogi srpski intelektualci ne žele izlazak na tržište ideja, nisu spremni da izgube neupitan status koji uživaju u našem društvu, nedodirljivost, i izbegavaju kritički dijalog o bitnim temama današnjeg globalizovanog sveta. Drugi razlog je da će Srbija u EU, a samim tim i Srbi, biti zanemarljiva manjina od jedva do dva odsto evropskog stanovništva. Kao što mnogi Srbi ne trpe manjine, još manje trpe da budu manjina.

Svojevremeno, posle uspešnog obaranja Miloševićevog režima, mudri prijatelj iz Slovačke mi je rekao: „Navikli ste da se borite PROTIV jednog neprijatelja. Nemojte sebi stvarati nove neprijatelje da biste imali PROTIV koga da se borite”. Mislim da su veterani građanskog otpora protiv Miloševića, ne snalazeći se u izgradnji institucija države i profesionalizaciji politike, pribegli stvaranju novih neprijatelja da bi imali PROTIV koga da se bore. Tešku i neizvesnu borbu ZA drugačiju strukturu partija, ZA jačanje institucija, ZA društveni dijalog, ZA odgovornost i kažnjivost svakog kršenja zakona i korupcije zamenili su fokusiranjem svog nezadovoljstva i nemoći na SVE ali i na jednog čoveka i njegovu partiju. Ovde moram napraviti zagradu. Boris Tadić je nesumnjivo počinio veliki broj grešaka u načinu na koji je vodio i državu i partiju. Na to sam i sam ukazivao u mnogim svojim tekstovima. Još prošle godine sam predvideo veliku apstinenciju postavivši pitanje: „Da li poznajete ikoga ko kaže da će izaći na izbore?”. Jedan od urednika jednih novina je bez moje saglasnosti iz mog teksta izbacio rečenicu da će „glasači nesumnjivo kazniti dosadašnju vlast ne samo zbog slabih rezultata već i zbog načina na koji je vodila Srbiju”. Ali za razliku od onih koji su crtkali po glasačkim listićima, smatrao sam i smatram da je u takvim situacijama moja obaveza kao intelektualca (uvrstiću sebe u tu grupu, jer me tim imenom „vređaju” oni koji ne dele moje stavove) da se aktivno uključim u politiku i na taj način pokušam da neposredno doprinesem promeni političke kulture u Srbiji. Promena političke kulture koju su želeli ovi drugi se dogodila. Nikolić je predsednik Srbije.