Све или ништа

Сада, када постоји могућност да политички плен пређе из руке у руку, многи се осећају узнемирено и забринуто. Шта ће се сада десити када Николић и напредњаци преузму све? Иако је ова брига делимично разумљива, требало је почети бринути много раније, управо онда када је плен нарастао толико да је обухватио то све. Тако се показало да симулакрум демократије, у који смо полако улазили, има своју цену. Његов слом свима измиче тло под ногама.

Јер, око власти и уз власт се протеклих година скупило толико ствари. Политичка функција носила је сваку врсту неограничене моћи, подела власти на извршну и судску се изгубила, а послови у које је био умешан монопол државе полако су се концентрисали у мало руку. Чак и обично запослење постало је власништво странака по читавој дубини друштва.

Средство да се на такве промене реагује – медији – стављени су под потпуну контролу и испуњени су пи-ар садржајима чије је објављивање налагала власт. Тако се стварала виртуелна слика идеалне Србије која хрли ка Европској унији, док је у пракси негована потпуна послушност и цензура, тако да се, поготово у кампањи, садржај медија није могао разликовати од промотивног материјала. Да није било тако и да су медији покривали цео спектар тема и актера на критички начин, могућа промена власти сада не би била ништа страшно. Само би неки други људи доспели под удар контроле и критике.

Пред ове изборе, кампања Демократске странке заснивала се на тврдњи да од њиховог опстанка на власти зависи и све остало. Без њих неће бити елементарне сигурности, инвестиције ће стати, а пут ка ЕУ би се затворио. Међутим, у демократији све те вредности не смеју да зависе од једне странке или једног појединца него од институција.

Укратко, друштво је властима дозволило да приграбе све и да то буде легитимна друштвена игра. Онај ко је на власти добија све, онај ко није – губи. Ту се показује да се требало забринути још много раније, онда када смо логику све или ништа, као логику капиталистичког система у коме важи парола „свако гледа себе”, универзализовали као друштвени закон.

Тада смо заборавили једну ствар: у друштвеној игри на све или ништа, добици се не расподељују само појединцима по неком случајном закону него и читавим сегментима друштва по једном предвидивом закону. Речима једног економисте: „Хтели бисмо добре зараде као што их имају капиталисти, а истовремено хоћемо мало самоуправљања, мало капитализма, то не иде”. Односно, за добре зараде потребно је пуно капитализма. Економиста је пропустио да нам ода један детаљ. У капитализму нису сви капиталисти, него само оних чувених један одсто. Тако да његов наук заправо каже: „Хтели бисте да добијете све, а да не играмо игру све или ништа, е то не иде”. Једино што се у игри на све или ништа не мора добити све.

Онда када смо прихватили да играмо ту игру, не само да смо постајали сиромашнији, јер је грађанима редовно остајало оно „ништа” из пара „све или ништа”. Добитничка страна се није задржала само на новцу него је себи приграбила и моћ, и право, имедије, па чак и сам простор. Пре десетак дана медији су објавили и вест да ће приватне компаније наплаћивати и путарине по Србији.

Уместо да бринемо, данас би требало тиме да се бавимо. И, ако, док будемо инсистирали на демократији и некој другој расподели, чујемо „повратак комунистичког синдрома”, „сан о правди коју доноси социјалдемократија нестао је”,повике да инвеститори беже и данам прети банкрот, или критике да смо „морбидни” или „размажени” – треба да се сетимо да се ниједно „све” не губи без љутње.

Уредник сајта filozofijainfo.com