НЕСРЕЋА ЈЕ ДАРОВИТА

Главни наслов на првој страни "Курира" гласи: "Легијин крај". Пошто није под наводницима, у први мах се не види да је реч о књизи која се зове "Крај", што постаје јасно тек из поднаслова. Такође постаје јасно да никоме није крај, пa ни Легији, већ је реч о делу Новог Београда у којем је дотични одрастао. Новобеоградски крај. Истовремено сазнајемо да ускоро можемо очекивати и сабрана дела овог писца за којег издавач тврди да је најтиражнији у Србији. Пета му је књига.

Није јединствен случај да из затвора потичу веома продаване књиге. Једна од првих је осуђеника на смрт (погубљен 2. маја 1960), Американца Карла Чесмена. И Хитлер је "Мај кампф" ("Моја борба") написао у затвору. У тврђави Ландсберг, уз помоћ Рудолфа Хеса. (Прича се да и Легији неко саставља рукописе. За паре. А Хесе је радио из убеђења. За веће паре.)

Милован Данојлић у "Личним стварима" пише:

"Убица Карел Чесмен, или сезонски радник Анатолиј Марченко, покупљен у рацији после кафанске туче, оставили су исповести којима су искупили свој боравак на земљи. Ирски побуњеници су, умирући у штрајку глађу под владавином гђе Тачер, писали сонете. Несрећа је даровита, а очајање велики мајстор стила. Од Достојевског до Солжењицина, од Женеа до Пекића, тамнице се потврђују као породилишта јаких књижевних талената. Јесте, дар се добија с рођењем, али, он се и рађа под притиском виђеног и доживљеног. На другој страни, урођени дар се, због шуровања са нискошћу и са злом, може умањити, па и изгубити. У тамници се човеку отварају очи за пуну истину постојања, а књижевност је, у извесном смислу, и то: визија друкчије отворених очију..."

Даница Драшковић, супруга политичара и писца Вука Драшковића не мисли тако. Питана да ли је прочитала неку Легијину књигу, изјавила је:

"Наравно да нисам прочитала ниједну књигу (мисли се на Легијине, прим. С. С.). Све те књиге су смеће, као и он. О чему може да пише човек убица, човек зликовац, човек који је само размишљао како ће да отме и убије. Човек је потпуно необразован, на ивици идиотизма, зликовац... То је исмевање књижевности и литературе... Нисам сигурна да их неко купује..."

Како се може знати да је нека књига смеће, да није добра, да је опасна... ако се не прочита?

Или бар делимично прочита и прелиста? Да се препозна који је писац (за плату) то "уобличио" на основу забелешки или опажања онога који о писању појма нема.

Зашто овдашњи књижевни критичар не напише свој став о тим књигама?

Ако нису књиге, већ смеће, нека напише. Али претходно их треба прочитати.

Сећам се времена када смо на партијском осуђивали књиге које нисмо прочитали. Када су људи на партијском изјављивали: Наравно да нисмо прочитали ниједну књигу тог, али срам га било...

Па и ако је смеће, књига је. Појавила се и морамо је љуљати.

Ни ја нисам прочитао ниједну Улемекову књигу, али се каним.

На исто питање Александар Вучић из Српске радикалне странке изјављује да је противник забрањивања књига и труди се да "прочита све". Читао је, вели, и Ђинђићеве књиге.

Ако Даница Драшковић неће, ко ће, осим Вучића, читати књиге Милорада Улемека?

Издавач ("Спина") казује да је "порука романа упућена свим младим људима који се налазе на прекретници живота".

Значи, нешто попут "Како се калио челик", "Јади младог Вертера", "Орлови рано лете", "Ловац у житу"... ?

Питали Владимира Тасића, добитника НИН-ове и "Виталове" награде за књигу "Киша и хартија" (у "Гласу јавности") да ли је превасходно математичар или писац. Одговорио је да живи од тога што је математичар, исто као што неки други писац живи од тога што је новинар, уредник, поштар, чиновник...

Па ето. По тој логици Улемек је писац који живи од умећа употребе свакојаког оружја.

Мада, како му је кренуло са продајом књига, више не мора да пуца ни у кога. Ако му је до пара а не ужитка.