Трифун, а не Валентин

И поред глобалистичког медијског притиска да се 14. фебруар, када католици славе спомен на дан када је погубљен свети Валентин, незванично прогласи за светски празник – Дан заљубљених, Српска православна црква данас слави Светог великомученика Трифуна.

У СПЦ кажу да је Свети Валентин, кога православни славе 12. августа, наметнут из маркетиншких разлога као потрошачки празник и није баш близак традицији православних народа. Проблем с Даном заљубљених јесте што се само фаворизује од Бога одвојена љубав. Љубав човека је благословена од Бога само кад није препуштена сама себи, већ нас узводи у више димензије. У СПЦ истичу да Свети Трифун није никаква замена за Светог Валентина.

Мученик Трифун је заштитник виноградара и оних храмова и породица који га славе као крсну славу и не би требало правити никакву паралелу с Даном заљубљених.

У житију овог светитеља пише да се свети Трифун родио у Кампсади у Фригији, данашња Мала Азија. Од Бога је добио дар чудотворног лечења и исцелио је од злог духа кћерку римског цара Гордија. По повратку из Рима разделио је све добијене дарове сиромасима и наставио да у свом селу чува гуске. У време великог прогона одбио је да се одрекне Христа због чега га је римски цар Дакије посекао мачем 250. године.

Католичка црква данас слави успомену на утамниченог епископа тернијског Валентина коме је глава биле одсечена 269. године. Римски цар Клаудије је сматрао да су ожењени мушкарци лоши војници, па је забранио венчања у читавом царству. Упркос томе, бискуп Валентин тајно је венчао један заљубљени пар због кога га је император затворио у тамницу. Легенда каже да је Валентин пре смрти послао опроштајну поруку слепој тамничаровој ћерки – у писму је био жути шафран са потписом: "Од твог Валентина у знак захвалности за топлину коју си показала према њему".

Свети Валентин постао је покровитељ заљубљених у 14. веку и то прво у Енглеској и Француској. Празновање Светог Валентина заменило је римски култ богиње Јуноне, која је слављена истог дана. Она је била заштитница породице и брака и на њен дан се женама поклањало цвеће.

М. С. П.

-----------------------------------------------------------

Четрнаести фебруар

Смејао сам се када су, ономад, неки мозгови устврдили, ил’ утврдили да има "неколико" Србија... Угрубо су разрезали на некакву њихову, грађанску и некакву другу, "малограђанску", па како се коме заломило. Такнуто-макнуто... Како се ко у којој затекао.

Смејао сам се, рекох, ал’ изгледа да има ту нечега... И то не неколико, већ равно двадесет и три Србије. Толико сам их барем пребројао за столом, те ноћи, у тој кафани. Представници свих клонова и подврста мајчице-матице, у тешкој полемици, лагано мезе. Суштинска дилема: Свети Трифун или Валентин? Неопходност интеграција, удар на идентитет, удар на џеп или удар на тековине ударништва? Четрнаести фебруар - "армагедон" разнородних Србија... Има ли питања на које ваља што хитније одговорити?!

Елем, модерна Србија је спочитала овој, архаичној, да непризнавањем Дана заљубљених спутава напредак и шири дефетизам, нагласивши при томе и да тврдоглавим наручивањем "литар-литар" шири говор мржње. Архаична, "затуцана" илити традиционална Србија на то је одговорила да ни сто Дана заљубљених не би могло да замени једног Светог Трифуна, ону прадедовску тарабу старију од пола држава западне хемисфере и чист образ пред поколењима. Што се "литре-литре" тиче, док је њих никада се неће звати шприцером и тачка. Кога је брига да ли је старија кокошка ил’ јаје док год је јасно да је гибаница старија од хамбургера...

Што се осталих Србија тиче, 14. фебруар је тек дан између 13. и 15. Религија је опијум за народ. Ни Трифун ни Валентин не могу да васкрсну регресе, аконтације и вишкове, из седамдесетих година прошлог века. Све је то белосветска ујдурма којој би требало рећи историјско "не", само што више нема ко да га каже.

Међутим, било је ту и нечег заједничког за све. Понаособ ниједна од Србија није имала довољно за кафански цех. Ни приближно. Заједно да. И за бакшиш, приде, али...

Првој Србији је сметао новац ове друге, претпоставивши да је давно, док она још није постојала, отет од сиротог народа. Друга је, пак, била убеђена да је цркавица којом маше прва заправо апанажа страних обавештајних служби и алиментација прекоокеанских отаца. Трећа није хтела да удружује капитал без сагласности управног одбора, четврта без пристанка радничког савета, пета...

Све је то отишло толико далеко да је мучени конобар морао да се умеша, позвавши се на неспорни ауторитет своје функције. Он је, па, она Србија која без предрасуда поштује свачији новац, убеђења и веру. Јасно им је ставио до знања да поседује натприродне моћи и да ће им са особитим задовољством показати њиховог бога, наставе ли тако. И све свете, наравно...

Било како било, што би се дало касти, "платформе су им остале неусаглашене". Исто је јутро свануло "различитим" Србијама. И у том јутру, нико од њих није имао у џепу ни за цвет вољеној особи. Баш ничега, осим празних руку и уста пуних "сапунице". Био Свети Трифун ил’ једнако Свети Валентин. Преспаваће га, највероватније...