Trifun, a ne Valentin

I pored globalističkog medijskog pritiska da se 14. februar, kada katolici slave spomen na dan kada je pogubljen sveti Valentin, nezvanično proglasi za svetski praznik – Dan zaljubljenih, Srpska pravoslavna crkva danas slavi Svetog velikomučenika Trifuna.

U SPC kažu da je Sveti Valentin, koga pravoslavni slave 12. avgusta, nametnut iz marketinških razloga kao potrošački praznik i nije baš blizak tradiciji pravoslavnih naroda. Problem s Danom zaljubljenih jeste što se samo favorizuje od Boga odvojena ljubav. Ljubav čoveka je blagoslovena od Boga samo kad nije prepuštena sama sebi, već nas uzvodi u više dimenzije. U SPC ističu da Sveti Trifun nije nikakva zamena za Svetog Valentina.

Mučenik Trifun je zaštitnik vinogradara i onih hramova i porodica koji ga slave kao krsnu slavu i ne bi trebalo praviti nikakvu paralelu s Danom zaljubljenih.

U žitiju ovog svetitelja piše da se sveti Trifun rodio u Kampsadi u Frigiji, današnja Mala Azija. Od Boga je dobio dar čudotvornog lečenja i iscelio je od zlog duha kćerku rimskog cara Gordija. Po povratku iz Rima razdelio je sve dobijene darove siromasima i nastavio da u svom selu čuva guske. U vreme velikog progona odbio je da se odrekne Hrista zbog čega ga je rimski car Dakije posekao mačem 250. godine.

Katolička crkva danas slavi uspomenu na utamničenog episkopa ternijskog Valentina kome je glava bile odsečena 269. godine. Rimski car Klaudije je smatrao da su oženjeni muškarci loši vojnici, pa je zabranio venčanja u čitavom carstvu. Uprkos tome, biskup Valentin tajno je venčao jedan zaljubljeni par zbog koga ga je imperator zatvorio u tamnicu. Legenda kaže da je Valentin pre smrti poslao oproštajnu poruku slepoj tamničarovoj ćerki – u pismu je bio žuti šafran sa potpisom: "Od tvog Valentina u znak zahvalnosti za toplinu koju si pokazala prema njemu".

Sveti Valentin postao je pokrovitelj zaljubljenih u 14. veku i to prvo u Engleskoj i Francuskoj. Praznovanje Svetog Valentina zamenilo je rimski kult boginje Junone, koja je slavljena istog dana. Ona je bila zaštitnica porodice i braka i na njen dan se ženama poklanjalo cveće.

M. S. P.

-----------------------------------------------------------

Četrnaesti februar

Smejao sam se kada su, onomad, neki mozgovi ustvrdili, il’ utvrdili da ima "nekoliko" Srbija... Ugrubo su razrezali na nekakvu njihovu, građansku i nekakvu drugu, "malograđansku", pa kako se kome zalomilo. Taknuto-maknuto... Kako se ko u kojoj zatekao.

Smejao sam se, rekoh, al’ izgleda da ima tu nečega... I to ne nekoliko, već ravno dvadeset i tri Srbije. Toliko sam ih barem prebrojao za stolom, te noći, u toj kafani. Predstavnici svih klonova i podvrsta majčice-matice, u teškoj polemici, lagano meze. Suštinska dilema: Sveti Trifun ili Valentin? Neophodnost integracija, udar na identitet, udar na džep ili udar na tekovine udarništva? Četrnaesti februar - "armagedon" raznorodnih Srbija... Ima li pitanja na koje valja što hitnije odgovoriti?!

Elem, moderna Srbija je spočitala ovoj, arhaičnoj, da nepriznavanjem Dana zaljubljenih sputava napredak i širi defetizam, naglasivši pri tome i da tvrdoglavim naručivanjem "litar-litar" širi govor mržnje. Arhaična, "zatucana" iliti tradicionalna Srbija na to je odgovorila da ni sto Dana zaljubljenih ne bi moglo da zameni jednog Svetog Trifuna, onu pradedovsku tarabu stariju od pola država zapadne hemisfere i čist obraz pred pokolenjima. Što se "litre-litre" tiče, dok je njih nikada se neće zvati špricerom i tačka. Koga je briga da li je starija kokoška il’ jaje dok god je jasno da je gibanica starija od hamburgera...

Što se ostalih Srbija tiče, 14. februar je tek dan između 13. i 15. Religija je opijum za narod. Ni Trifun ni Valentin ne mogu da vaskrsnu regrese, akontacije i viškove, iz sedamdesetih godina prošlog veka. Sve je to belosvetska ujdurma kojoj bi trebalo reći istorijsko "ne", samo što više nema ko da ga kaže.

Međutim, bilo je tu i nečeg zajedničkog za sve. Ponaosob nijedna od Srbija nije imala dovoljno za kafanski ceh. Ni približno. Zajedno da. I za bakšiš, pride, ali...

Prvoj Srbiji je smetao novac ove druge, pretpostavivši da je davno, dok ona još nije postojala, otet od sirotog naroda. Druga je, pak, bila ubeđena da je crkavica kojom maše prva zapravo apanaža stranih obaveštajnih službi i alimentacija prekookeanskih otaca. Treća nije htela da udružuje kapital bez saglasnosti upravnog odbora, četvrta bez pristanka radničkog saveta, peta...

Sve je to otišlo toliko daleko da je mučeni konobar morao da se umeša, pozvavši se na nesporni autoritet svoje funkcije. On je, pa, ona Srbija koja bez predrasuda poštuje svačiji novac, ubeđenja i veru. Jasno im je stavio do znanja da poseduje natprirodne moći i da će im sa osobitim zadovoljstvom pokazati njihovog boga, nastave li tako. I sve svete, naravno...

Bilo kako bilo, što bi se dalo kasti, "platforme su im ostale neusaglašene". Isto je jutro svanulo "različitim" Srbijama. I u tom jutru, niko od njih nije imao u džepu ni za cvet voljenoj osobi. Baš ničega, osim praznih ruku i usta punih "sapunice". Bio Sveti Trifun il’ jednako Sveti Valentin. Prespavaće ga, najverovatnije...