Снајпер је као бик

„Снајпер је као бик. Снајпер је луда по природи, а свака луда воли шарено. Носите сиво, смеђе или бордо.” Овај текст, део есеја Озрена Кебе, новинара и књижевника, нека врста препоруке грађанима Сарајева, који су свакодневно морали да пролазе кроз „алеју снајпера” током дуге, предуге ратне опсаде, од 1992. до 1996, остао је дубоко у сећању Шејле Камерић (1976, Сарајево). Тих 1395 дана, колико је тачно све то трајало, а које је проживела и уметница сама, нашли су своје место на изложби симболичног назива „1395 дана без црвене”, која је у оквиру „Дана Сарајева” отворена до 24. јуна у Легату Милице Зорић и Родољуба Чолаковића.

На поставци, на којој су се нашла два филма („1395 дана без црвене” и „Срећа” у којем глуми и Милена Дравић) и неколико просторно/скулпторских радова, „непожељне” црвене има свуда. И буквално и симболично. Као што је ње било и у животима Сарајлија. Неки је, прича намауторка, иначе графичка дизајнерка, нису носили, док су они други, попут њене пријатељице, одлучили супротно.Баш црвени кармин на уснама жене могао би оног који има прст на обарачу одвратити од тога да у њу пуца.

И управо је жена, мада не поменута, главни јунак филма чији је наслов истоветан називу изложбе, а који је снимљен у сарадњи с Анријем Салом и Аријем Бенјамином Меyерсом. Шездесетоминутноостварењепратијунакињу (шпанскаглумицаМирабелВерду), некуврсту„алтерега” уметнице. Она хода„алејомснајпера”. Време – истовремено и прошлост и садашњост. На свакој раскрсници осећа да је поново изложена погледу снајпериста. Стаје, оклева, трчи. Крије се иза невидљивих заклона.

– Ритам филма се развија од споријег ка бржем, пратећи ритам њеног хода. Та жена оживљава, заправо, искуство свих других на месту њихове трауме. То је њено лично путовање кроз колективну прошлост, нашу и моју прошлост, објашњава наша саговорница и додаје, говорећи о некима од осталих радова:

– Ту је и тепих на првом спрату легата, направљен искључиво од око хиљаду комада већ ношене одеће црвене боје. Он јесте посебан седимент људских прича, јер су у њега дословноуткане различите судбине. Ушаливолимдакажемдајетосвацрвенаодећакојанијеушлауфилм.

Наслањајућисенајапанскуидејудневникакаокњигекојуисписујемопредсан, сетодчетирипостељинеодсвилеподназивом „If I sleep it would be double” посебносеистиче. Насвакомјастукуипокривачуисписанјеједандневникизрата, којиговориочетириразличитавиђењадогађаја. Тако једна девојчица мрачне ситуације види апстрактно, не говорећи директно о зараћеним странама. Холандски војник само прецртава дане, размишљајући о времену које још мора да проведе у ужасу у којем се нашао, док трећи човек једноставно броји 1395 дана један по један. Четврти аутор у свој запис уноси имена свих људи које је сретао на рути живота и смрти, поред сваког од њих бележећи оно што им се на крају десило.

Сама Шејла Камерић, иако се бави темељним људским осећањима – страхом, стидом, губитком и срећом, не жели да говори ни само о жртвама ни само о џелатима. Јер, уметност има своју функцију у процесу помирења али само кроз самоспознају, базирану на искуству.

– О проживљеном се мора разговарати. И за жртве и за агресоре битнa je директнa комуникацијa, зарад спознаје да неке ствари никада више не смеју да се понове. Са агресијом и предрасудама у себи морамо се непрестано борити!

М. Димитријевић