Snajper je kao bik

„Snajper je kao bik. Snajper je luda po prirodi, a svaka luda voli šareno. Nosite sivo, smeđe ili bordo.” Ovaj tekst, deo eseja Ozrena Kebe, novinara i književnika, neka vrsta preporuke građanima Sarajeva, koji su svakodnevno morali da prolaze kroz „aleju snajpera” tokom duge, preduge ratne opsade, od 1992. do 1996, ostao je duboko u sećanju Šejle Kamerić (1976, Sarajevo). Tih 1395 dana, koliko je tačno sve to trajalo, a koje je proživela i umetnica sama, našli su svoje mesto na izložbi simboličnog naziva „1395 dana bez crvene”, koja je u okviru „Dana Sarajeva” otvorena do 24. juna u Legatu Milice Zorić i Rodoljuba Čolakovića.

Na postavci, na kojoj su se našla dva filma („1395 dana bez crvene” i „Sreća” u kojem glumi i Milena Dravić) i nekoliko prostorno/skulptorskih radova, „nepoželjne” crvene ima svuda. I bukvalno i simbolično. Kao što je nje bilo i u životima Sarajlija. Neki je, priča namautorka, inače grafička dizajnerka, nisu nosili, dok su oni drugi, poput njene prijateljice, odlučili suprotno.Baš crveni karmin na usnama žene mogao bi onog koji ima prst na obaraču odvratiti od toga da u nju puca.

I upravo je žena, mada ne pomenuta, glavni junak filma čiji je naslov istovetan nazivu izložbe, a koji je snimljen u saradnji s Anrijem Salom i Arijem Benjaminom Meyersom. Šezdesetominutnoostvarenjepratijunakinju (španskaglumicaMirabelVerdu), nekuvrstu„alterega” umetnice. Ona hoda„alejomsnajpera”. Vreme – istovremeno i prošlost i sadašnjost. Na svakoj raskrsnici oseća da je ponovo izložena pogledu snajperista. Staje, okleva, trči. Krije se iza nevidljivih zaklona.

– Ritam filma se razvija od sporijeg ka bržem, prateći ritam njenog hoda. Ta žena oživljava, zapravo, iskustvo svih drugih na mestu njihove traume. To je njeno lično putovanje kroz kolektivnu prošlost, našu i moju prošlost, objašnjava naša sagovornica i dodaje, govoreći o nekima od ostalih radova:

– Tu je i tepih na prvom spratu legata, napravljen isključivo od oko hiljadu komada već nošene odeće crvene boje. On jeste poseban sediment ljudskih priča, jer su u njega doslovnoutkane različite sudbine. Ušalivolimdakažemdajetosvacrvenaodećakojanijeušlaufilm.

Naslanjajućisenajapanskuidejudnevnikakaoknjigekojuispisujemopredsan, setodčetiriposteljineodsvilepodnazivom „If I sleep it would be double” posebnoseističe. Nasvakomjastukuipokrivačuispisanjejedandnevnikizrata, kojigovoriočetirirazličitaviđenjadogađaja. Tako jedna devojčica mračne situacije vidi apstraktno, ne govoreći direktno o zaraćenim stranama. Holandski vojnik samo precrtava dane, razmišljajući o vremenu koje još mora da provede u užasu u kojem se našao, dok treći čovek jednostavno broji 1395 dana jedan po jedan. Četvrti autor u svoj zapis unosi imena svih ljudi koje je sretao na ruti života i smrti, pored svakog od njih beležeći ono što im se na kraju desilo.

Sama Šejla Kamerić, iako se bavi temeljnim ljudskim osećanjima – strahom, stidom, gubitkom i srećom, ne želi da govori ni samo o žrtvama ni samo o dželatima. Jer, umetnost ima svoju funkciju u procesu pomirenja ali samo kroz samospoznaju, baziranu na iskustvu.

– O proživljenom se mora razgovarati. I za žrtve i za agresore bitna je direktna komunikacija, zarad spoznaje da neke stvari nikada više ne smeju da se ponove. Sa agresijom i predrasudama u sebi moramo se neprestano boriti!

M. Dimitrijević