Мистификаторско-есејистичка завршница

Кан– Завршница такмичарског програма 65. Кана није донела ништа што би угрозило снагу утиска који су оставили филмови, пре  свих, „Љубав” Михаела Ханекеа, а затим и „Иза брда“ Кристијана Мунђијуа. Никаквих изненађења није било међу прилично депресивним и мрачним филмовима Кроненберга, Волтера Салеша, Лија Данијелса, Сергеја Лознице, два корејска редитеља, док су највеће филмске мистификације у Кан донела нова дела француског редитеља Леоса Каракса и његовог мексичког колеге Карлоса Рејгадаса.

 Кроненбергов „Космополис“ је екранизација истоименог романа Дона Делила из 2003. године с којим писац визионарски најављује глобалну економску кризу, распад капиталистичког система и друштва које смо донедавно познавали. Кроненберг следи писца у форми својеврсне филмске есејистике, прилично херметично и филмски не много узбудљиво. Главна бука око овог филма створила се око младе звезде Роберта Патисона, који се прославио у вампирској саги „Сумрак” који у филму тумачи лик Ерика, младог богаташа, тако да је овај британски глумац био мета канских папараца, бацивши у сенку чак и Жилијет Бинош која такође игра у „Космополису“.

 – Кроненберг је веома отворен са својим глумцима, слуша њихова мишљења, не воли неке посебне глумачке припреме и није никакав проблем прилагодити му се –изјављивао је у Кану млађахни Патисон устврдивши да „Космополис“ није „нихилистички и негативан филм,како се о њему прича“, већ да је „пун наде у бољу будућност која се назире између црних слутњи и догађаја и која се може прочитати између редака“. Патисон је коментаришући „Космополис“ још закључио и да „свет данас јесте у хаосу којикарактерише апсурдна подела моћи и новца, али свет неће због тога престати да постоји“, као и то да је Кроненбергов провокативан и филозофски. Без обзира на комплименте које му даје главни глумац, Кроненбергов „Космополис“ од стране критичара није добио богзна какве оцене.

  Слично се догодило са још једном екранизацијом романа, оном коју је на велико платно донео бразилски редитељ Валтер Салеш. У америчком филму „На путу“, он добрим делом дословце следи истоимено култно прозно дело Џека Керуака, популарног књижевника битничке генерације, али га не гради по филмским законитостима те тако ствара осредњи филм током којег може и да се заспе, иако у њему играју Сем Рајли и Виго Мортенсен. И овог се пута Керуаков роман отео филмским дизгинима. Показало се, наиме, да се његов садржај не може тако једноставно утегнути у трочинску структуру филмске драматургије. Салеш је бар покушао.

  Ни аутор вољеног филма „Precious“, афроамерички редитељ Ли Данијелс није новим филмом „Paperboy“ (пискарало, новинарчић) Канском фестивалу понудио богзна шта. И овај филм је екранизација романа, награђиваног кримића јужњачког писца Пита Декстера, чија је радња смештена на Флориди шездесетих година прошлог века када су расне тензије у Америци на свом врхунцу. Данијелсов филм прича о два новинара (Метју Меконахи и Дејвид Ојелово), који покушавају да из затвора избаве лажно оптуженог убицу шерифа (Џон Кјузак),и то на наговор жене која са осуђеником одржава везу путем писама, чији лик тумачи Никол Кидман. Стилски прилично недоследан, јер је понекад филм носталгије, понекад политички памфлет са очигледном намером да у целини буде „филм ноар“, Данијелсов „Paperboy“, никога није узбудио. Напротив, многи су констатовали да му није место на Канском фестивалу.

 Украјински редитељ Сергеј Лозница са ратним филмом „У магли“ сасвим је добро одбранио боје кинематографија источне Европе, као једини филм из овог дела света у такмичарском програму Кана. Ратна драма са три лика, изврсно и снимљена и глумљена, отвара простор за промишљање о човековим дилемама у тешким ситуацијама, о издаји и прогону и достојанству дубоко моралног човека. Добар филм, са не толико добрим одјецима на фестивалу.

 Иако у њему има пуно тога што је „преписано“ из филмова Ерика Ромера, па и Вудија Алена, филм „У другој земљи“ корејског редитеља Хонг Санг Соа, оставио је солидан утисак,и то не само због тога што у овом триптих-филму три различите улоге тумачи француска дива Изабел Ипер. Његов сународник Им Санг Со, који се својевремено у Кану већ прославио са филмом „Ха,ха,ха“ (победио у „Извесном погледу“), сада је са „Укусом новца“ при самом дну овогодишње канске такмичарске лествице.

 Ту се негде налазе и мистификаторски филмови Карлоса Рејгадаса и Леоса Каракса, иако ме баш због тога што су такви не би чудило уколико би освојили и неку од награда. Херметизму склон мексички редитељ Карлос Рејгадас („Јапан“, „Пригушено светло“...), поново је у забитима Мексика у изолованим пределима и пејзажима у којеје –у вили имућне породице која живи у дослуху са природом и животињама и верује да стабла међусобно причају и опште –сместио своју визуелно интригантну, али крајње бизарну полукрими причу о лепоти која рађа зло. Његов „Пост тенебракс лукс“ је метафизичко, пантеистичко и у суштини, прилично позерско филмско дело које ће, попут многих претходних Рејгадасових филмова, наићи на своје поклонике.

  Караксов филм „Holy Motors“, могао би се назвати тоталном будалаштином да повремено није уврнуто духовит и да у десетак другачијих улога у њему не видимо одличног француског глумца Дениса Леванта, америчку глумицу Еву Мендес и аустралијску музичку мегазвезду Кајли Миног. Јунак Караксовог филма о човеку и искуствима живота је Оскар, чији је посао да током пуног радног времена глуми неког другог испуњавајући тако и најбизарније фантазије својих клијената и „жртава“.  Филм почиње у стилу „линчовских“ лудорија и са цитатима из претходних Караксових филмова, да би се завршио метафизичким питањем –да ли смо заиста онакви каквима се представљамо и ко смо ми заправо?На питање како ће се биоскопској публици допасти његов филм, француски ексцентрик Леос Каракс је у Кану одговорио: „Ко је публика? Гомила људи која ће ускоро умрети!“...

 Вечерас се завршава 65. Кански фестивал и биће познато ко је, према суду жирија којем председава италијански редитељ Нани Морети, заслужио овогодишњу „Златну палму“.