Масовна убиства на два краја Америке

Америка је јуче осванула са сазнањем да је у неразумној пуцњави у два различита града изгубила десетак својих суграђана. Убица у кишном мантилу са ранцем на леђима отворио је ватру у препуном тржном центру у Солт Лејк Ситију, где су Американци синоћ пред Дан заљубљених бирали пригодне поклоне у ружичастим тоновима и облицима срца, док је фуриозни инвеститор у исто то време на пословном састанку у Филаделфији упуцао четворицу својих сарадника, ранио још њих неколико и на крају свог крвавог пира одузео и себи живот. 

Амерички медији су рано јутрос објавили да је убица из Солт Лејк Ситија идетификован као Сулејман Таловић, осамнаестогодишњи избеглица из Босне који је са мајком пре 4 године стигао у тај град. Он је без јасног мотива насумице отворио ватру на пролазнике у тржном центру и убио петоро људи, од тога две жене и једну тинејџерку, пре него што је и сам убијен од стране полиције. Шеф локалне полиције Крис Бурбенк је изјавио да је Таловић очито имао "тачан циљ у глави јер је био добро припремљен за пуцњаву, носио је ранац са муницијом и још једну пушку" поред оне из које је пуцао.

Ко зна колико би мртвих било у популарном Троли молу, са осамдесетак радњи под истим кровом у цикцак линији, да се иза једног ћошка није нашао полицајац у цивилу који је успео да усмрти разулареног убицу. Многи продавци сакрили су се у магацинске просторије, док су избезумљени купци, као у неком модерном вестерну, нашли себи заклон међу претрпаним полицама једног од супермаркета.

Насумичне убице су најчешће људи који претходно нису имали проблема са законом, нити су икада изашли у први план ван своје анонимне америчке свакодневице. Када им је и како пукао филм, те су своју фрустрацију испразнили потезањем ороза, или митраљеском паљбом, то је већ тема којом се баве бројни аналитичари, социолошке, психолошке или мултидисциплинарне струке. Да ли окидач треба тражити у телевизијском насиљу, сликама и порукама са Интернета, рату у Ираку, последицама вијетнамске трауме, једанаестом септембру, насиљу у кући, нерашчишћеним односима са богом, досади и чамотињи америчког живота…

Разлога за пуцање у коме страдају невини има много и на домаћем терену. Последице су сличне као усред неке терористичке акције. Убијају се људи који су најмање криви за све што је убицу снашло у животу, у тренутку када су заокупљени најневинијим активностима као што је куповина, учење у школи, или превоз… Недавно је млекаџија улетео у школу безазлених, никад наоружаних, амиша и побио децу, а лудаци који убијају "глинене голубове" по тржним центрима, једином  масовном ноћном састајалишту радне Америке, постали су уобичајена појава.

Нико се ипак не усуђује да озбиљније дирне у једну од америчких најљубљенијих слободарских тековина: право на поседовање оружја. Пушење се сматра злочином, алкохол млади до своје двадесет друге године не смеју, бар по закону, ни да лизну, али оружје може да купи и да има свако: од ручног пиштоља, до бомбе и митраљеза. Толико је ова "слобода" укорењена да нико чак није успео ни да прорачуна број оружја по глави становника.

Управо ових дана у америчким књижарама појавиће се дуго најављивана књига "Наоружана Америка: портрети Американаца и њиховог оружја у њиховим кућама". Аутор је путујући по Америци интервјуисао и портретисао људе који уз кућу, стан, посао ауто и децу, имају и колекцију оружја. По бајатим, а ипак јединим подацима које је у свом истраживању пронашао, Биро за алкохол, дуван, оружје и експлозив, проценио је 1999, да свако друго домаћинство поседује неку пушку, митраљез или бомбу. У Америци је тада било у приватним рукама 215 милиона комада оружја.

Најјача, после израелског лобија, у Америци је Национална асоцијација за ватрено оружје (НРА) која милитантно лобира против ограничења ношења оружја чак и на интернационалном плану. Недавно су амерички лобисти пропагандно притисли Бразил, те је иницијатива да се на референдуму укине право на слободну куповину пушака и митраљеза неславно пропала. Застрашени овом насумичном пуцњавом, појединци  траже да у оквиру  људских права буду ослобођени од страха. То су гласови заглушени громогласном пропагандом лобија и аргументима о праву на самоодбрану која се са домаћег терена проширује и глобално.  У таквој реалности, никад се не зна када ће некоме пукнути филм, или ће се осетити позваним да се "одбрани" од сопствених фантазама. Слобода од страха је јако далеко.
Зорана Шуваковић

------------------------------------------------------------------------

Кина: Кажњавање комуниста због корупције

Пекинг – Кина је јуче објавила да је готово 100.000 чланова Комунистичке партије кажњено због корупције током прошле године, док влада улаже нове напоре да се избори са ширењем проблема који прети да подрије комунистичку контролу власти. Најновији случај је хапшење бившег водећег кинеског статистичара Кију Соахуа, који је оптужен да је узимао мито и да има више од једне жене.

Владајућа Комунистичка партија је против корупције покренула више офанзива последњих година, уз упозорења председника Хуа Ђинтаоа и других вођа да је неопходан брз напредак на том плану или ће легитимност партије бити нарушена.

Централна партијска комисија за дисциплинску контролу наводи да је 97.260 комуниста кажњено 2006. године и да је више од 80 одсто њих "узимало мито и кршило партијска финансијска и економска правила".

Уз Кијуа, други случај које је у последње време запањио кинеске политичке кругове јесте прошлогодишње хапшење бившег шефа КП у Шангају Чена Лингјуа, умешаног у скандал похаре пензијских фондова који је одвео у затвор десетине званичника и директора.

Међу истакнутим званичницима под истрагом је и Зенг Сијаои, бивши шеф Државне управе за храну и лекове, оптужен да је примао мито да би одобравао производњу сумњивих лекова за које се наводи да су узрок низа смртних случајева.

Још један случај високог профила јесте хапшење због мита бившег заменика градоначелника Пекинга Љуа Зихуа, који је био задужен за надзор грађевинских пројеката за Олимпијске игре.

Пекиншки званичници кажу да се наводна Љујева недела не односе на олимпијске пројекте, али је његово хапшење бацило сенку на припреме Олимпијаде 2008.
Бета