Бицикл који се зове Србија

Ко код буде формирао нову владу мораће да зна да је преузима можда у најтежим условима који се могу поредити једино са оним после 5. октобра, уз отежавајућу чињеницу да су проблеми привреде и економије глобално а не само наше стање.

Ако бих хтео да опишем сликовито, нови премијер наслеђује огромне проблеме из претходног периода, плус додатно нагомилане у времену када се знало да се спремају избори и када се одвијао сам изборни процес. То значи да премијер мора одмах кад седне у „врућу“ фотељу и да ради паралелно на неколико фронтова. Први и највећи од њих је хитна исплата и подмиривање државних дуговања и обезбеђење пара за настале обавезе. Треба, дакле, обезбедити, као у било којој фирми, нулто стање, или план како га у року од шест месеци постићи. Према скромним прорачунима то износи око 1,5 милијарди евра.

Следеће, мора да смисли где да нађе три милијарде евра да покрене привреду, своје инвестиције (врло важне за одржање остатка привреде), а то су паре неопходне за развојну банку и за покретање инвестиционих пројеката.

Србија је као фирма која је изгубила свој бизнис који је умела да ради, а мора да смисли нешто ново да ради како би могла да производи новостворену вредност. О свему томе мора да се договори са ММФ-ом и да га убеди да је Србија толико неразвијена да само принцип штедње и резања трошкова, без могућности паралелног инвестирања и стимулисања привреде, води земљу у трајно сиромаштво. За то ће морати да убеди све инвеститоре да ће бити транспарентна за контролу и да јој је циљ развој и раст привредне активности, а не сопствена политичка популарност и лични интерес челника.

Ако бисмо хтели да будемо још разумљивији, рекли бисмо да је Србија као бицикл који има два точка (давно су нам скинули трећи помоћни, кажу одрасли смо), од којих први има рупу и колико год пумпали ту гуму она се издува (буџет, цене основних енергената, струје, гаса, прегломазна државна управа). Како нема никог ко је у једном дану у стању да ово уради, мораћемо да у периоду од најмање годину дана возимо бицикл који се зове Србија пумпајући ту гуму, док не запушимо ту рупу.

Други точак је препумпан и питање је тренутка кад ће експлодирати; мора се пустити вишак ваздуха из гуме, јер кад експлодира опет ћемо да стојимо у месту (сеча прописа, поједностављење свих процедура за добијање дозвола, смањење ненужне контроле на свим нивоима, ослобађање од стега и менталитета из социјализма и лажних правила која се код нас примењују, релаксација монетарне политике, обезбеђивање амбијента банкама да имају могућност финансирања привреде а не државе).

Уз све то, сви ми који смо фигуративно бициклисти, морамо да се договоримо у ком правцу и којом брзином ћемо или можемо да вртимо педале. Ако било ко од чинилаца друштва (политичка, привредна и радно способна заједница) не усклади своја дејства и не буду заједно од првог окрета (који је увек најтежи) до сваког следећег, који треба у року од две године да нам омогући да барем тако вртимо педале да не паднемо са бицикла, не треба да мислимо да ћемо проћи боље од оних земаља које су синоним за кризу (Грчка). Тек кад достигнемо равнотежу можемо да, системски радећи на јачању привреде и инвеститора (ја ћу себично рећи, домаћих, јер они увек остају, али шалу на страну нормално да без страних немамо шансе), све брже и брже вртимо педале бицикла Србија. Далеко смо од аутомобила Србија, који би значио високо развијену земљу са погоном на сва четири точка и еко-мотором који мало троши и не загађује околину, односно државу.

И све ово није ништа ново нити нешто што, хвала богу, данас већ сви економисти и аналитичари не причају. Исто је и са фудбалом, сви волимо да будемо селектори и да објашњавамо како је једноставно дати гол. Да је у животу тако, онда би најученији међу нама, најпаметнији саветници, консултанти и аналитичари били најуспешнији и најбогатији привредници и менаџери. Нажалост, реалан живот показује да од селектора до састава тима, до подршке навијача све мора да има праву меру и квалитет како би се успело. Јер, спровести ово у дело могу само најбољи међу најбољима, најпоштенији међу поштенима, најпожртвованији међу пожтрвованима.

Само они који иза себе имају име и презиме са резултатом.

Само је то оно што може да нас извуче из ове ситуације, јер ни најбољи програм ни тактика без правих, и то тимских, играча не успевају. То је реалан живот и моја порука, само најбољи без обзира на тот за који тим играју.

Председник ПСП-Фарман Холдинг