Човек који је хтео да буде краљ

Наравно, постоји и човек који је хтео да буде премијер. Изрекао је то у опуштеној постизборној ноћи, уз пригодну музику. Па га је нешто касније минула жеља. Што га није спречило да настави са предизборном реториком, изјављујући да је он против штедње, а за привредни раст. За неупућене у основе економије: супротност штедњи није привредни раст него потрошња.

Него, колико видим, највећи противник предлога да премијер буде Борис Тадић (био) је – сам Борис Тадић. Разумем човека! Пошто је толико дуго био на власти, мора да јако добро зна у каквом се стању налази Србија и шта су све он сам и његова влада оставили наследницима. Да склонимо осетљиву и све више и више спољнополитичку тему Косова, него да се задржимо на неким тривијалним стварима. На пример, буџетски дефицит. Србија га све теже и теже финансира, односно трошкови њеног задуживања су све већи и већи. Па се стога и влада Бориса Тадића (sic) досетила, додуше уз вриштање ММФ-а, да треба да умањи буџетски дефицит у 2012. години. Саопштено је да буџетски дефицит износити 150 милијарди динара. И гле чуда, у прва четири месеца већ су догурали до 80 милијарди. А БДП нешто неће да расте ове године, па се увећава и релативна величина тог дефицита.

Нето прилива страног капитала практично више нема, морају да се сервисирају страни дугови (не само онај државни), новог позајмљивања је све мање – није ни чудо што динар наставља да клизи, без могућности да се ускоро заустави. Покоји спекулативни удар овде или онде само доводи до повећања дневних шокова, али дугорочно посматрано смер је јасан. Основни проблем, наравно, није у самом курсу, него у макроекономским токовима и нето одливу капитала из Србије. И то је само друга страна домаћег, буџетског дефицита.

Како га финансирати? Може инфлацијом. Опробани рецепт у Србији. Ваљда не треба да објашњавам последице. Може повећањем стопе пореза – са становишта прихода, најсигурнији је ПДВ, што значи умањење куповне моћи, односно реални пад дохотка становништва. А то све неће бити довољно, мора да се смањује јавна потрошња, што значи предузећа без субвенција, отпуштања из јавне службе, номинално замрзавање плата и пензија, а то значи њихово реално умањење. Нити једна од ових мера не погодује популарности оних који су на власти, а резултате не може одмах да дâ, него мора да се чека неколико година. Ух, када би само могло онако како то замишља човек који је хтео да буде премијер: увећаш потрошњу и одједном крене привредни раст.

И у таквим ситуацијама не помаже много прокламована „борба против тајкуна“ (узгред, ПДВ је углавном регресивни порез, његовим повећањем богати најчешће губе мање него сиромашни), а најава да „терет кризе мора да се равномерно распореди“ (пензионери које чека замрзавање прихода не спадају у богатији део популације) постаје празна прича. Новог премијера очекује рововска борба, попут оне коју је Стенли Кјубрик овековечио у „Стазама славе“: блато до колена, уз мало хероја и много љигаваца, опортуниста и кукавица. И уз јако мало прилика за сликање – будући премијер ће бежати од камера, и то с добрим разлогом.

Мислим да Борис Тадић све то јако добро зна, и то на основу свог богатог политичког искуства. На власти је, с прекидима, већ скоро дванаест година; само председник је био осам. И мислим да је због тога у ону, претходну, недељу увече саопштио да неће да буде премијер. И процењујем (немам никакве „поуздане“ информације) да је управо он желео да ДС оде у опозицију и да другима препусти плодове своје владавине. И да као председник странке сачека време за повратак на власт. А онда су почели притисци са разних страна. А најјачи су били оних из саме странке који себе не могу да замисле да нису на власти, из племенитих разлога, наравно. И свих оних чије би синекуре биле угрожене без ДС-а на власти.

Седам дана пошто је рекао да неће, Борис Тадић је рекао да хоће. Попустио је под тим притисцима. Неочекивано? Не, добар део тајне његовог политичког успеха лежи у попуштању. Попуштању у коалицији, попуштању у земљи, попуштању према иностранству. То је његов начин владавине. И показао је да не уме да се мења. Многе одлуке су, ипак, питање човековог карактера.

А одувек је желео да буде краљ, да се не бави том приземном политиком (порези, потрошња, штедња, буџет), да га људи воле; шта воле, бре, обожавају! Последњи избори показали су да га баш нешто и не обожавају – изгубио је престо. Да ли ће завршити као јунак Киплинговог романа чији сам наслов искористио за ову колумну, остаје да се види.