Произведи, акумулирај, инвестирај

Први кораци нове српске владе морају да буду усмерени на решавање нагомиланих текућих проблема (огромна незапосленост, пад производње и извоза, алармантна спољна задуженост, дебаланс јавних финансија…). Међутим, кључна стратешка одлука коју треба одмах да предузме нова влада јесте одбацивање (наметнуте) досадашње и прихватање (сопствене) потпуно нове стратегије економског развоја. Управо је то, а не само решавање нагомиланих текућих проблема, услов да се заустави даље урушавање привреде, али и државе у целости.

Све ове године Србија је без дугорочне стратегије развоја, која би била научно верификована и усвојена у Скупштини, а улогу стратегије имају меморандуми о буџету и економској и фискалној политици који се пишу у сарадњи, тачније, по диктату, ММФ-а. Нова, сопствена стратегија подразумевала би одустајање од погубне неолибералне економске политике и напуштање наметнутог атипичног модела привређивања, заснованог на тзв. Вашингтонском договору који инсистира на стабилизацији, либерализацији и приватизацији.

Очигледно је да досадашњи атипичан модел привређивања, који се заснива на (рас)продаји имовине, задуживању и потрошњи (углавном, робе из увоза), у коме се не исплати радити, производити и извозити, хитно мора да буде замењен типичним моделом у коме се све то (радити, производити и извозити) исплати. Сликовито речено, потребно је да бећарску економију (продај, позајми, потроши) заменимо домаћинском (произведи, акумулирај, инвестирај).

За разлику од атипичног, типични модел привређивања има другачије циљеве и другачију економску политику, као и мере и инструменте за њено остваривање. Главни циљ економске политике мора да буде пораст благостања, односно квалитета живота свих грађана, а дугорочно одрживи динамичан привредни раст уз пуну запосленост и равномерну и праведну расподелу националног дохотка претпоставке су остваривања тог главног циља. Истовремено с економском ефикасношћу, мора се истрајавати на праведности, јер без праведности није могуће на дуги рок обезбедити ни економску ефикасност.

У складу с постављеним циљевима потребно је, затим, дефинисати економску политику, као и инструменте за њено остваривање. При том треба поћи од властитог искуства погрешне политике, те потврђених успешних искустава других земаља. Наша искуства из прошле деценије показују да смо следећи „добре услуге“ међународне заједнице водили економску политику која је била у интересу светске олигархије и крупног капитала, а не наших грађана. Уместо да смо се посветили изградњи одговарајуће институционалне инфраструктуре за тржишну привреду, успостављању владавине права и стварању оптималних услова за конкуренцију и динамичан привредни раст, прихватили смо атипичан модел привређивања, који нас је довео до стања у коме се налазимо.

Државна администрација мора бити организована (и што је још важније, мора радити) у складу с дефинисаном политиком, циљевима, мерама и инструментима. Могло би се рећи да реформе треба почети реафирмацијом државе, без које није могућ ни дугорочно одрживи економски раст ни социјални развој, што је јасно потврдила и актуелна светска криза.Држава није проблем сама по себи, како то тврде неолиберали, него је проблем када је некомпетентна, неефикасна и неодговорна, каквом су је створили наши властодршци. Стога није решење да се због садашњег лошег рада државне администрације заговара минимизирање њене улоге, него лошу треба заменити добром државом, на чијем ће челу бити компетентна, ефикасна и одговорна власт.

Нама остаје нада да ће у Србији, напокон, бити формирана таква влада, која ће обезбедити да се економска политика реализује у интересу огромне већине грађана, а не у интересу светске олигархије и крупног капитала, те једног ускогслоја повлашћених који се формира у земљи.

*Редовни професор универзитета